Kada sam početkom februara saznala da idem poslom u Madrid baš u vreme fudbalske utakmice između Reala (Real Madrid C.F.) i Sitija (Manchester City), bacila sam se na nabavku karte. Ne bih za sebe rekla ni da sam stručna za fudbal, ni da sam neki navijač, posebno ne Reala, a bogami ni Sitija, ali ako više od 67% stanovnika Španije prati taj sport, a Ligu šampiona gledaju stotine miliona ljudi širom sveta, onda je meč kluba koji je najviše puta osvojio to takmičenje, fenomen vredan istraživanja. Nisam, svakako, mogla ni da pretpostavim da će to da bude jedan od poslednjih mečeva Lige šampiona pred publikom, bar ne u tolikom broju. Iako se covid-19 pojavio u Španiji krajem januara, u Madridu je prvi zvaničan slučaj zabeležen baš dan uoči utakmice, 25. februara. Već 29. februara, kada sam se vraćala kući, naređeno je da svi radnici čiji poslovi nisu apsolutno neophodni ostanu kod kuće. Dve nedelje kasnije usledilo je potpuno zatvaranje, da bi do kraja meseca Španija postala rekorder po broju zaraženih i smrtnih slučajeva.
Ipak, tog 26. februara ja i još nekih sedamdeset hiljada ljudi bili smo spremni da uživamo u sjajnom iskustvu. Nisam baš sigurna da je fudbal bio sjajan, svakako za domaćine ne, jer su izgubili 1:2, ali procenu ću da ostavim stručnjacima i „stručnjacima“ (nemam te pretenzije). Međutim, sve drugo – stadion, atmosfera, ljudi, dva omiljena ćelavca (Zidan i Gvardiola), grad… – je bilo sjajno.
Ceo tekst
