Triptih o Kubi – deo 3
Para el hombre hay en ti, Isla clarísima, un regocijo de ser hombre, una razón, una íntima dignidad de serlo.
Tú eres por excelencia la muy cordial, la muy gentil. Tú te ofreces a todos aromática y graciosa como una taza de café; pero no te vendes a nadie.“Poema CXXIV” Dulce María Loynaz
Drago moje ostrvo, u tebi postoji zanos za čoveka da bude čovek, da ima razlog da bude dostojanstvo. Zbog savršenstva, ti si vrlo srdačno. Ti se svima nudiš mirisno i ljubazno kao šolja kafe, ali se nikome ne prodaješ.
„Poema CXXIV“ Dulse Marija Lojnaz
Trinidad – kolonijalna Kuba
Trinidad je najbolje očuvani kolonijalni grad na Kubi, mesto gde su se pomešali arhitektura iz 1850-ih i automobili iz 1950-ih. Bio je to jedan od prvih gradova koji su Španci osnovali na ostrvu. Osnovao ga je Dijego Velaskez de Kueljar (Diego Velázquez de Cuéllar) 1514. godine. Ubrzo je procvetao usled proizvodnje šećerne trske, uzgoja stoke i duvana. U svoje zlatno doba, tokom 18. i 19. veka, oko 30,000 robova radilo je na lokalnim plantažama šećerne trske, koja je prerađivana u 70 lokalnih mlinova u Dolini mlinova (Valle de los Ingenios). Ubrzano su vlasnici tih plantaža gradili ekstravagantne palate na novoizgrađenim trgovima, koje su danas uglavnom pretvorene u muzeje. Kao i u svakom drugom kolonijalnom gradu, najveći trg je u centru, Plaza Mayor. Većina zgrada je očuvana tako da je Trinidad na UNESCO listi svetskog nasleđa. Jedna od glavnih građevina je Manastir svetog Franje (Convento de San Francisco), čiji zvonik je jedna od atrakcija. Možete se i popeti do njegovog vrha i odatle baciti pogled na grad.
Atmosfera je, ne samo zbog arhitekture, potpuno drugačija nego u Havani. Kažu da je ovo, taj opušteni duh, u stvari prava Kuba. Tom duhu doprinosi i muzika, tj. rumba koja je nastala od plesova koje su sa sobom iz Afrike doneli robovi. Plesova koje su igrali da bi zaveli voljenu osobu.
Mi smo odseli u kući porodice Ajala, jednog starijeg para, čija deca su otišla u svet, a oni sada goste ljude iz svih delova sveta. Bio je to potpuni povratak u prošlost, čak su imali i šolje za čaj iz okupiranog Japana! A doručak, kao iz nekog potpuno drugog vremena! Ako odete nekada u Trinidad obavezno ih posetite!
Boravak u Trinidadu treba svakako iskoristiti i za odlazak na plažu Ankon, udaljenu nekih 10 kilometara od grada, tako da može i biciklom do nje da se ode. Za razliku od većine karipskih plaža, pesak nije beli već žut, zbog erozije sa lokalnih planina, ali je voda tirkizno plava. Palme su nacionalno drvo na Kubi i ako obratite pažnju videćete da su drugačije od onih koje ste viđali po nama bliskim destinacijama. Trup ovih kraljevskih palmi je svetlo siv, gladak i veoma čvrst, tako da se često koriste za gradnju.
Na putu za Trinidad kratko smo zastali i u Sijenfuegosu (Cienfuegos), još jednom kolonijalnom gradiću, koji je bio pod većim francuskim uticajem. Tokom 18. i 19. veka bio je veliki trgovački centar, a glavni proizvodi su naravno bili šećerna trska, duvan i kafa.
Santa Klara – revolucionarna Kuba
Santa Klara se nalazi u centru Kube i predstavlja sedište provincije Vilja Klara (Villa Clara). Danas ima oko četvrt miliona stanovnika, tako da je po veličini peti kubanski grad. Kažu da ga je 15. jula 1689. osnovalo 175 ljudi, koji su se ovde povukli sa obale zbog stalnih piratskih napada. Danas je to industrijski i univerzitetski grad.
Santa Klaru zovu i Čeov grad, jer se ovde 31. decembra 1958. godine odigrala poslednja bitka kubanske Revolucije, Bitka za Santa Klaru (Battala de Santa Clara). Grad je pao u ruke pobunjenika predvođenih Če Gevarom i Kamilom Sijenfuegosom, što je uskoro rezultiralo Batistinim begom.
Mi smo do Santa Klare došli, mislim potpuno prikladno, jednom poluraspadnutom ladom, kojoj su amortizeri potpuno strana reč. Put između Trinidada i Santa Klare traje nešto malo manje od dva sata, prolazi kroz predivne predele, ali je na nekim mestima prepun rupa. Mi smo ipak jurili preko njih nesmanjenom brzinom, jer nema previše saobraćaja. Obišli smo nekoliko velikih kipera koji su prepravljeni u sredstva javnog prevoza – dodali su im krov i rukohvate, tako da sigurno stane oko 30 ljudi.
Čeov memorijal je na obodu grada i zvanično se zove „Complejo Escultórico Memorial Comandante Ernesto Che Guevara“ i uključuje veliku statuu Čea, muzej i mauzolej gde se nalaze Čeovi posmrtni ostaci. Ulaz je, kako kažu u skladu sa Čeovim idealima, besplatan, samo je fotografisanje unutra zabranjeno. Uvek ima cveća, a mi smo prisustvovali i trenutku kada je jedan Čeov saborac došao da mu oda poštu – Čeov lik je uklesan u sredini zida, okružen grobovima ostalih saboraca, a iznad njegovog lika je zvezda petokraka kakvu je nosio na svojoj kapi. Stajao je stari borac mirno i salutirao svom nekadašnjem komandantu, da bi zatim ostavio belu ružu i obrisao suze. Naravno, svuda po Santa Klari je Čeov lik i ispisane su njegove parole.
Druga važna, revolucionarna lokacija, na samo nekih deset minuta peške od centra grada, je Muzej oklopnog voza (Tren Blindado). Ovde su Če i njegovi pobunjenici zaustavili oklopni voz koji je prevozio dodatne trupe i zalihe Batistinim trupama na istoku. Bitka je trajala vrlo kratko, jer kažu da Batistini vojnici nisu pružali veliki otpor, uplašeni Čeovom reputacijom.
Centar Santa Klare čini park Vidal, koji i danju i noću služi kao glavno mesto okupljanja njenim stanovnicima. Oko parka se nalaze i pozorište (najstarije na Kubi, iz 1885.) i muzej i galerija, kao i brojne kolonijalne vile, a u senci drveća ljudi igraju šah, deca fudbal, žene razmenjuju „informacije“, a turisti piju kafu ili koktele. Uveče se uživa u muzici i uče prvi plesni koraci.
Varadero – turistička Kuba
Naziv Varadero potiče od reči za suvi dok, jer su još Španci 1555. godine poluostrvo Hikakos počeli da koriste za popravku svojih brodova. Danas ga često zovu i Plava plaža (Playa Azul).
Za Varadero uglavnom kažu da ne predstavlja pravu Kubu već da je uvek bio „na službi“ strancima. Pet vekova ranije ovo je bilo mesto gde su Španci brali so u obližnjim lagunama, da bi je tovarili na svoje galije i odnosili na prodaju u Meksiko ili Španiju. Iako zemljište duž ovog 23 kilometra dugog poluostrva nije previše plodno, jedan mali broj Kubanaca je odlučio da se nastani uz ove prelepe plaže. Turizam je na neki način počeo još tada, kada su ti prvi stanovnici izdavali sobe Špancima sa galija, dok su čekali utovar soli. Tokom sledećih 300 godina ovde se razvilo selo pod nazivom Varadero. Ipak pravi turizam je počeo 1887. kada je prvih deset porodica dobilo dozvolu da ovde izgrade svoje vikendice. Kada je u 19. veku izgrađena pruga od Havane do Matanzasa (nekih 40 km od Varadera) i bogati Kubanci su počeli da dolaze i iznajmljuju ovdašnje drvene kuće ili sobe za odmor. Kako se priča o lepoti Varadera i njegovih plaža pročula i Kubanci iz drugih delova ostrva su pohrlili ovde na odmor. Glavni period kada je, kako kažu, Varadero postao ne-kubanski je između 1929-1959. kada su ovde vladali bogataši i mafijaši, od Fulgensija Batiste do Al Kaponea.
Posle Revolucije, Kastro je sve plaže proglasio javnim, a velike vile su nacionalizovane. Danas Varadero ima oko 20,000 stanovnika i oko 60 hotelskih kompleksa. Nekada su ovi hoteli bili namenjeni samo strancima, Kubanci nisu imali pristup. I dalje retko odsedaju u velikim , luksuznim hotelima koji su im finansijski nedostupni (setite se da je prosečna plata 20 dolara), ali odsedaju u pansionima po gradu. Ipak, u zimskoj sezoni ih nema mnogo jer kažu da je voda previše hladna za kupanje☺(u proseku 25-26C).
Kanađani čine najveći procenat stranih turista ovde, posebno u zimskim mesecima. Naravno, odmah prvog dana nas je pronašao naš exYu brat, koji od ’90-ih živi u Kanadi. Pohvalio nam se da zna sve o Kubi jer mu je to već sedma godina da dolazi ovde na zimski odmor. Kada smo ga pitali da li ima neke preporuke i koji deo Kube mu se najviše sviđa, ispostavilo se da svih sedam godina doleti čarterom na obližnji aerodrom, dođe u „svoj“ hotel, eventualno ponekad prošeta po gradu („ali nema ni to previše potrebe, sve ima u hotelu“) i posle sedam do deset dana se vrati kući.
Važna stvar koju morate da zapamtite gde god da ste na Kubi, jeste da ne pijete vodu iz vodovoda. Voda uglavnom jeste biološki i hemijski ispravna, ali za razliku od lokalaca mi nismo navikli na njen sastav tako da su stomačni problemi neizbežni. Flaširana voda je dostupna svuda, a nemojte da se iznenaditi kada vidite da veliki broj restorana i barova navodi da čak i led prave sa flaširanom vodom. Ipak, ono što morate da probate na Kubi je guarapo, sok od šećerne trske. I danas se pravi kako se pravio pre dva veka. Naravno, ne preporučuje se ljudima koji imaju problem sa šećerom, ali je iznenađujuće osvežavajuć, posebno kada se u njega iscedi malo soka limete. Kubanci kažu da je veoma zdrav, da jača imunitet, ublažava stres i poboljšava probavu. Nemojte ni da se začudite ako uz šoljicu kafe, umesto kesice šećera dobijete komadić šećerne trske, ipak je to bila prva industrija nekada, koja još uvek zapošljava 20% radno sposobnog stanovništva.
Još jedna od važnih stvari na koju treba da obratite pažnju kada dolazite u Varadero je kako birate hotel. Neki su popularni kod mlađe populacije tako da je u njima bukvalno 24-časovna žurka. Mi smo često imali nekoliko „izbeglica“ iz takvog obližnjeg hotela koji su nam tužno rekli da su hotel izabrali na osnovu imena koje im je delovalo lepo. Hotela ima sasvim dovoljno da možete da uklopite cenu sa svojim budžetom, a svi imaju svoj deo ove predivne plaže. Jedna od dobrih stvari kod ovakvih turista je što ne ostanu dugo na plaži, valjda da se spreme za večeru, tako da plažu pred zalazak sunca imate gotovo samo za sebe.
Dos patrias tengo yo: Cuba y la noche.
¿O son una las dos? No bien retira
su majestad el sol, con largos velos
y un clavel en la mano, silenciosa
Cuba cual viuda triste me aparece.„Dos Patrias“ José Martí
Imam dve domovine: Kubu i noć. Ili su one jedno? Čim sunce povuče svoju veličanstvenost, sa svojim dugim velom i karanfilom u ruci, tiha Kuba, kao tužna udovica se pojavi preda mnom.
„Dve domovine“ Hoze Marti
