Zvezdana Crnogorac o putovanjima i ljudima

Oznaka: putovanja (page 1 of 2)

Kao zvuk zviždaljke voza

Železnica je uvek imala veoma važnu ulogu u mojoj porodici. Mamini su živeli u Vinkovcima, najvećem železničkom čvoru Jugoslavije. Deda i stariji ujak su vozili vozove, dok je mlađi ujak počeo kao prometnik, da bi pre raspada te države dogurao do pomoćnika šefa stanice. Naravno i dedina i babina kuća je bila blizu pruge i stanice i nama je zvuk vozova bio sastavni deo života. Sećam se da smo jedne godine poveli drugaricu na par dana sa nama, koja nas je čim je videla koliko je blizu pruga i koliko često prolaze vozovi, pitala da li će te noći moći da spava od buke, na šta smo svi u glas odgovorili da se vozovi ni ne čuju. Ona je ujutro imala podočnjake, a mi ih stvarno nismo čuli.  

Kroz Vinkovce je u vreme Jugoslavije godišnje prolazilo više od 18 miliona putnika iliti oko 50.000 ljudi dnevno. Kroz vinkovačku železničku stanicu, na kojoj je nekada bilo zaposleno oko 3,000 ljudi, dnevno bi prošlo oko 360 vozova, u proseku na svaka četiri minuta po jedan. Pored putničkih, na teretnu stanicu bi dnevno dolazilo oko 4.500 do 5.000 vagona. Danas kažu da su na otprilike trećini tog obima putničkog saobraćaja, a sa teretnim negde oko 20 procenata. 


Ovom prugom je nakada prolazio i Simplon Orjent ekspres, tako da se i ubistvo u čuvenom romanu Agate Kristi i dogodilo između Vinkovaca i Slavonskog Broda, kada je voz stao zaglavljen u mećavi. Prvi put kada smo brat i ja sami (ranije bi tetka išla sa nama) krenuli kući vozom poslednjeg dana zimskog raspusta 1984. godine i mi smo se zaglavili u mećavi u sred sremske ravnice (u blizini Martinaca). Satima je voz stajao okružen potpunim belilom, ali pošto smo bili najmlađi putnici u vagonu, svi su brinuli o nama, tako da je nama bilo lepo. Veća je avantura bila za naše roditelje koji su satima stajali na stanici u Beogradu čekajući da neko otkopa naš voz iz snežnih nanosa. 

Tada se vozom iz Beograda u Zagreb stizalo za manje od tri i po, a u Ljubljanu za pet sati. Danas putovanje vozom u tom pravcu nije baš lako izvesti. (Kako danas izgleda krenuti na neko slično putovanje vozom iz Beograda pisao je u Vremenu prošle godine u jednoj od meni omiljenih reportaža, Peđa Obradović u tekstu „Nemir koji nije za svakog“). Zbog toga, kada god sam u prilici da me zviždaljka voza nosi kroz neke nove predele poput Andaluzije, to ne propuštam. Poslednja prilika mi se ukazala u Japanu. 

Ceo tekst

Holy Toledo!

Prihvati moj savet i živi još dugo, dugo vremena. Najgora stvar koju čovek sebi može da uradi u ovom životu jeste da dozvoli da umre.

Don Kihot – Migel de Servantes

Luis Bunjuel, čuveni španski filmski reditelj, je toliko voleo Toledo da je 1923, samo dve godine nakon prve posete kraljevskom gradu, osnovao avangardni „Red Toledo“, čiji vitezovi su između ostalog bili i Salvador Dali, Federiko Garsija Lorka i Rafael Alberti. Osim glavnog da što češće posećuju grad, Bunjuel je smislio i ceo niz pravila koja su članovi morali da poštuju. Da bi dostigli titulu viteza morali su da vole Toledo bezrezervno, da tokom posete piju bar jednu punu noć i da sami noću lutaju ulicama grada. Uveo je i pravilo da oni koji ne mogu budni da izdrže celu noć ili oni koji vole da ustaju rano ujutru ne mogu da dostignu veću poziciju od štitonoše. 

Ceo tekst

Braga – Portugalski Rim

Braga važi za najstariji grad u Portugalu, ali je istovremeno i najmladji portugalski grad, jer ima najmlađe stanovništvo. Na mestu današnje Brage 16. g.p.n.e. Rimljani su osnovali grad koji su nazvali Brakara Avgusta (Bracara Augusta), po keltskom plemenu Brakara, koje je živelo na ovom prostoru. Nakon pada Rimskog carstva, Brakara postaje važan politički i intelektualni centar Svevskog kraljevstva. Već tada, u 4. veku, ovde je osnovana prva ranohrišćanska arhiepiskopija na teritoriji današnje Portugalije. Braga je i danas veoma važan religijski centar, jer nadbiskup iz Brage ima najvažniji status u portugalskoj crkvi. 

Ceo tekst

Velika voda

Na početku filma „Misija“ (1986.) domoroci iz plemena Gvarani vežu jednog jezuitskog sveštenika za krst, nose ga kroz prašumu i ubacuju u reku i nedugo nakon toga, uz savršenu muziku Enija Morikonea i huk vode, krst sa sveštenikom pada niz ogromni vodopad. Verujem da je film ostavio utisak na svakoga ko ga je gledao, ali i da nisu zaboravili predeo gde se odvija radnja filma. 

Iguasu vodopadi (špa. Cataratas del Iguazu/por. Cataratas do Iguaçu) su jedno od sedam prirodnih svetskih čuda, drugi po veličini vodopad na svetu – dužine 2,7 km – i nalaze se na granici između Argentine i Brazila. 

Ceo tekst

Vertikalno i horizontalno vreme

Groblja su poslednjih godina postala sastavni deo turističke ponude, međutim, za mene su ona jedan od odličnih pokazatelja kakav odnos neko društvo ima prema životu. Zbog toga su groblja, posebno stara, odlična lokacija za obilazak i razumevanje istorije, posebno promena kroz koje jedna zajednica prolazi. Neka groblja, poput Per Lašeza u Parizu godišnje privuku oko dva miliona turista zbog poznatih ljudi koji su tu sahranjeni, dok Rekoleta u Buenos Ajresu privlači posetioce svojom lepotom, pričama i legendama. Na suprotnom kraju sveta Šumsko groblje u Stokholmu odslikava nordijsku životnu filozofiju.   

Ceo tekst