Triptih o Kubi – deo 2

Kada je Entoni Bordejn došao na Kubu drugi put (2015), pričao je o primetnim promenama i slikovito ih opisao rekavši da je tokom prve posete tipična večera u svakom paladaru u Havani bila crni pasulj i pirinač, dok su ga ovog puta poslužili sušijem!

Promena jeste jedna od ključnih reči kada se govori o Kubi. Mnogi poneseni idealizovanom slikom o Čeu i revoluciji zamišljaju Kubu kao zemlju nasmejanih ljudi, dobrih koktela, cigara, oldtajmera i prelepih plaža. I žele da dođu na Kubu pre nego što se sve to promeni. Kubanske vlasti su krenule u proces ustavnih i ekonomskih reformi za koje se svi stručnjaci slažu da su neophodne. Koliko god volela suši, ipak se, poput Bordejna, nadam da glavna promena neće biti više suši restorana. 

Jedna od najbitnijih promena dogodila se u januaru 2013. kada je ukinuta obaveza traženja dozvole za putovanje u inostranstvo uvedena 1961. godine. Ta obaveza je uvedena u pokušaju da se spreči veliki talas emigracije do kojeg je došlo posle revolucije. Sada Kubanci mogu da dobiju pasoš koji važi šest godina, mada svake dve godine mora da se potvrđuje, tj. produžava. Na izradu se čeka 2-3 meseca, a troškovi vađenja pasoša su minimum 200 CUC, što je deset prosečnih plata. Tokom prve godine liberalizacije putovanja u inostranstvo oko 180,000 Kubanaca je putovalo van zemlje i vratilo se nazad. 

Emigracija, tj. oni koji su otišli i nisu se vratili nazad, posebno posle revolucije, su nešto što je jedno od glavnih obeležja Kube. Od 1959, tokom sledeće tri decenije, više od milion državljana iliti oko 10% stanovništva je napustilo zemlju. Većina je emigrirala u SAD. Posle 2013. godine glavne destinacije kubanskih emigranata su, pored SAD, Španija, Italija, Portoriko i Meksiko. Statistike govore da od 2008. svake godine više od 17,000 mladih ljudi napusti zemlju. Zbog toga, i niskog priraštaja, Kuba je južnoamerička država sa najvećim procentom starog stanovništva (nije to jedina sličnost sa nama). Procene su da će do 2030. čak jedna trećina stanovništva biti starija od 60 godina (trenutna prosečna starost je 42,2 godine). 

Ranije kubanske vlasti nisu samo ograničile putovanja u inostranstvo, već su 1997. godine doneli i odluku koja ograničava migracije između različitih pokrajina i Havane. Zabrana je, na prvom mestu, uvedena da bi sprečila putovanja disidenata i različitih kritičara vlasti. Trebalo ih je izolovati i ograničiti pristup većem broju ljudi. 

Postojala je i izolacija stanovništva od spoljnih uticaja i to ne samo preko medija. Turizam je bio ograničen na odmarališta u kojima su stranci bili odvojeni od lokalaca. Između 1992. i 1997. kontakt između stranaca i „običnih“ Kubanaca je bio zabranjen. Kubanci su inače veoma druželjubivi i vole da razgovaraju sa strancima. Nije ništa neobično da vam se obrate na sred ulice i započnu razgovor. Jedno veče, u sred stare Havane, kako smo krenuli u potragu za večerom, čovek, koji je „našom“ ulicom šetao sa suprugom, nam je poželeo dobro veče i pitao nas kakvi su nam prvi utisci jer zna da smo stigli pre dva dana. Na naše iznenađenje nam je objasnio da radi na aerodromu (imigraciono) i da me je zapamtio jer sam bila ubedljivo najbelji turista koji je prošao to veče pored njegovog pulta, i to jedan od retkih kome nije potrebna viza. Pošto je majka njegove žene studirala u Beogradu sledeći set pitanja je bio o situaciji u Srbiji (da li je Srbija još uvek socijalistička zemlja?). Naravno, kao i većina Kubanaca, i oni se „snalaze“, tako da su nam rekli da im se slobodno obratimo ako hoćemo da kupimo cigare povoljno, učiniće nam bratsku cenu. 

Sa liberalizacijom je došlo i do povećanja broja poseta, tako da je 2019. više od 4 miliona turista posetilo ovu karipsku destinaciju (najviše iz Kanade). Poslednjih godina se sve više ulaže u planinski turizam. Ipak, posebnu grupu čine medicinski i seks turizam. Hiljade turista iz Evrope, Južne Amerike, Kanade, pa čak i SAD, dolaze na razne medicinske tretmane na ostrvo. Sa druge strane, iako kubansko Ministarstvo turizma pokušava da suzbije navode o široko rasprostranjenom seks turizmu, njihove kanadske kolege upozoravaju da je određen broj turista, uključujući i Kanađane, osuđen na zatvorske kazne zbog prekršaja koji uključuju maloletnike. Taj trend je posebno uočljivo u Varaderu, koji je uz Havanu najpopularnija destinacija, gde nije ništa neobično da vidite nekog po svemu prosečnog kanadskog penzionera u društvu prelepe mlade devojke. Nažalost, to je za njihove porodice često nada da će na „legalan“ način da emigriraju. 

Sa druge strane, Kuba važi i za jednu od najbezbednijih država Južne Amerike, jer je stopa kriminala, posebno nasilnog, veoma niska. Samim tim ovo ostrvo je jedna od najbezbednijih destinacija za ženske solo putnike. 

„El ultimo?“

Kuba trenutno prolazi i kroz velike ekonomske reforme. Do 1. januara ove godine imala je dve valute, konvertibilni pezos, (Cuban Convertible, CUC, pezos za strance), čija vrednost je vezana za američki dolar, 1USD=1CUC, dok su lokalci koristili kubanski pezos (Moneda Nacional, MN, 24MN=1CUC). Jedan od važnijih delova reforme je ukidanje ovog dvovalutnog sistema uvedenog 1994, tako da građani Kube imaju 180 dana da zamene konvertibilni pezos za kubanski pezos u bankama i menjačnicama, po službenom kursu. Tokom ovog prelaznog perioda moguće je plaćati i konvertibilnim pezosom, ali će se kusur vraćati u kubanskom. Jedan od najčešćih suvenira sa Kube je novčanica od 3 pesosa sa likom Če Gevare. Iako kažu da nije lako doći do njih jer ih sada već nema puno, i da ih samim tim Kubanci prodaju dosta skuplje (neki čak spominju i cenu od 20CUC za jednu novčanicu), nama je devojka koja je blizu Hemingvejeve kuće prodavala suvenire, dala dve novčanice, posle kratkog razgovora u kome smo joj pričali o Beograda (svideo joj se na fotografijama, posebno to što leži na dve velike reke).

Vlada govori i o povećanju prosečne plate, koja je do sada iznosila 20 CUC. Ekonomisti kažu da su ove reforme dugoročno veoma važne iako će sada, na početku sasvim sigurno dovesti do povećanja cena gotovo svih proizvoda, ali i njihove nestašice. Ako ste mislili da smo mi usavršili umetnost pravljenja i čekanja redova, treba da dođete na Kubu. Kubanci moraju da čekaju u redu za mnoge stvari, od hleba i jaja, do ostalih svakodnevnih potrepština. Kada dođete do reda samo pitate „El ultimo?“ (poslednji?), da bi znali iza koga treba da stanete. Jedan od redova u kojem stranci često stoje jeste onaj za kartice/vaučere za internet. Mi smo se brzo snašli i našli „komšinicu“ koja umesto 1 sat = 1 CUC prodaje vaučere 1 sat = 2 CUC, što je, barem nama, bilo mnogo bolje nego čekanje satima u nekom redu. 

Kada smo već kod interneta, poneki hotel ima Internet konekciju gde možete u sobi ili ako niste gost uz plaćeno piće da iskoristite svoj vaučer, ali za Kubance želja za wifi-jem znači odlazak do obližnjeg parka ili trga, jer do 29. jula 2019. nije postojala mogućnost da neko ima svoj privatni wifi (mada i sada morate da tražite dozvolu). Tek tada su i dozvolili uvoz rutera i druge opreme.  Pre toga je u julu 2018. usvojen zakon po kome je Kubancima zabranjeno  da hostuju svoje sajtove u inostranstvu, jer je mali broj nezavisnih sajtova i kritički nastrojenih blogova iz razumljivih razloga bio tako registrovan. U praksi ovo znači da kada na nekom javnom mestu, uglavnom parku ili trgu, vidite gomile ljudi udubljene u svoje telefone i tablete, kako surfuju ili razgovaraju sa rođacima i prijateljima u inostranstvu, znate da je to mesto gde ćete iskoristiti svoj vaučer. Iako je Kuba dobro mesto za odvikavanje od mobilnog (do 2008. su bili zabranjeni za lokalce), dosta stvari se može unapred rezervisati ili kupiti online pre dolaska. Mi smo tako kupili i karte za autobus za Trinidad i Varadero. Samo morate najmanje 30-45 minuta pre polaska autobusa da dođete na stanicu i da kartu potvrdite na šalteru da je ne bi prodali nekom drugom. 

10 godina za ubistvo krave

Pored redova, „la libreta“ je nešto što je sastavni deo života na Kubi. To je blokčić pomoću kojeg Kubanci uzimaju svoje sledovanje osnovnih namirnica. To što imate knjižicu ne znači da ćete automatski dobiti svoje sledovanje, već treba da pratite kada neka namirnica stigne u prodavnicu i da se brzo stvorite u redu dok ne nestane. Ne biste verovali kojom brzinom se napravi red čak i u 22h ispred prodavnice u koju je stigao svež hleb. Trenutnim reformama najavljuju i ukidanje ovih porodičnih sledovanja, što će neminovno dodatno uticati na porast cena, zbog čega se mnogi plaše i porasta siromaštva.  

Kuba i dalje uvozi između 75-80% hrane, ali i đubrivo, pesticide, stočnu hranu i poljoprivredne mašine. Venecuela je u proseku dnevno slala oko 110,000 barela nafte u zamenu za novac, ali i usluge, pre svega medicinske. Većina od 44,000 Kubanaca koji su radili u Venecueli su lekari ili drugo medicinsko osoblje, mada ima i učitelja i trenera. Kuba je inače uvek u vrhu svetske liste po broj lekara po glavi stanovnika – 67 lekara na 10,000 stanovnika (poređenja radi SAD 24 na 10,000 stanovnika, a Srbija oko 20). To znači da je 2019. na Kubi bilo registrovano oko 97,000 lekara, tako da se veliki broj njih šalje kao ispomoć u čak 66 zemalja sveta (npr. bili su glavni u borbi protiv ebole u Zapadnoj Africi). 

Međutim, kako je i Venecuela poslednjih godina u velikoj krizi, Kuba se sve češće suočava sa velikim nestašicama. Kažu da je prvo došlo do nestašice pilećeg mesa, zatim su na red došla jaja, pa pirinač, pasulj, ali i sapun i druge osnovne potrepštine. Hleb i brašno često nedostaju jer iz Venecuele ne stižu delovi za velike državne mlinove. Brzo smo se navikli, posebno u Havani, da nas za doručak pitaju u kojoj formi ćemo jaja. Kuvarica bi došla do nas i uz veliki osmeh pitala  „Omeleto?“ Alternativa je bila jaje na oko, jer su se u tom trenutku jaja lako nalazila na pijaci. Mada kuvarica je iz nekog razloga više cenila omlet. Navikli smo se i da ne tražimo dodatno parče hleba, jer ga nije lako nabaviti. 

Krompir je bukvalno kralj crne berze. Do ostalih namirnica i može da se dođe višesatnim čekanjem u redu, ali za krompir morate da imate posebne kontakte. Odlukom Ministarstva poljoprivrede iz 2015. prodaja krompira je dozvoljena samo u provincijama gde se i gaji (npr. Artemisa, Sijenfuegos, Matanzas) i u glavnom gradu. U Havani ćete za kilogram krompira, ako ga nađete na pijaci, izdvojiti oko 3 konvertibilna pezosa (15% prosečne plate). Čak i strancima, za koje važe druga pravila, nije lako da dođu do krompira, ali je moj prijatelj imao svog „dilera za krompir“ tako da je za dobrodošlicu napravio tortilju.  

Iako je jedno od nacionalnih jela „vieja ropa“ (bukvalan prevod „stare krpe“), za lokalce je praktično nemoguće da nabave junetinu. Priča je sledeća. Kada se SSSR raspao i kada je prestala finansijska podrška 1990-ih, ostrvom je zavladao period nestašica, tj. „specijalni period“. Naravno, to je dovelo do cvetanja crne berze. U tom periodu stoka je počela da „nestaje“ na čudne načine – vrlo često bi prijavljivali da je nastradala u saobraćaju. U pokušaju da spreči takve ilegalne aktivnosti vlada je u krivični zakonik ubacila i odredbe o kažnjavanju uzgajivača koji izgube kravu (500 pezosa), onih koji ilegalno gaje krave (zatvor do 3 godine), onih koji kupe meso nelegalno ubijene životinje (3 meseca do godinu dana) ili onih koji ukradu ili ubiju kravu bez dozvole (4 do 10 godina zatvora). Iako su se mnogi šalili da je opasnije ubiti kravu nego čoveka, ubrzo su od deset krava po čoveku, došli do jedne krave na sto ljudi. Pored toga što je junetina postala retka i kvalitet mesa je drastično opao. Spas nije bio ni u uvozu jer je meso gubilo na kvalitetu usled dugog stajanja zbog komplikovanih sanitarnih propisa. U današnje vreme jedino deca, trudnice i oni koji zahtevaju specijalnu ishranu u svojim sledovanjima imaju pravo na junetinu. Naravno, meso može da se kupi za konvertibilni pezos ili jede u restoranima koji su nekada bili rezervisani samo za strance i koji su za većino lokalaca nedostižno skupi. 

Još jedna nelogičnost je što se pored činjenice da je u pitanju najveća karipska država, vrlo malo morske ribe nađe na njihovom meniju. Za lokalce dodatnu frustraciju izaziva i to što oni uglavnom mogu da dođu samo do slatkovodne ribe iz nekog ribnjaka, dok je sveža morska riba uglavnom rezervisana za izvoz ili strance koji jedu po restoranima. Ribari iz Kohimara se i žale da ponekad čak deset puta isplove pre nego što se vrate sa ulovom. Glavni problemi su preveliki izlov ribe i zastarela flota u kojoj mnogi brodovi koriste stare motore izvađene iz sovjetskih vozila (ambulantnih kola, traktora, pa čak i viljuškara). Pritom svaki samostalni ribar je dužan da ceo ulov proda državnim kompanijama po fiksnoj ceni. To naravno nije isplativo tako da i tu cveta crna berza, tj. najčešće najbolji deo ulova prodaju restoranima za strance. Od prošlog maja na snazi je novi zakon koji bi trebalo da ispravi neke od tih nelogičnosti – kao onaj da čak ni svi restorani na obali ne mogu da služe ribu ako nemaju dozvolu za to. Paladar je nezavisni restoran, tj. onaj koji nije u državnom vlasništvu. Bili su zabranjeni do 1990.-ih, ali je tadašnja ekonomska kriza naterala vladu da 1993. dozvoli restorane i slične male biznise u privatnom vlasništvu. Naravno, sve, od broja mesta do menija i broja jela u ponudi, je predmet različitih dozvola. Hrana je dosta bolja nego u državnim restoranima, ali i skuplja. 

Jedna od velikih zabrana bila je i zabrana Božić u periodu od oko 30 godina. Kada je Fidel Kastro došao na vlast 1959. godine, Kubu je proglasio ateističkom državom. Deset godina kasnije, 1969, Božić je ukinut kao zvanični (plaćen) praznik uz obrazloženje da je loše uticao na proizvodnju šećera. Zabrana je ukinuta 1997. nakon posete Pape Jovana Pavla II, a taj period se naziva „Tihi Božići“ (Las Novidades Silenciadas). I dan danas je Božić običan, radni dan na Kubi. Ni Nova godina se ne obeležava posebno veselo, mada se 1. januar proslavlja kao Dan revolucije i neradni je dan iz tog razloga. Kada je Nova godina u pitanju kažu da je jedan od običaja da se zapali stara platnena lutka, koja treba da odnese sve negativno sa sobom. Skupe se na ulici ili na trgu i zapale lutku tačno u ponoć. Mi nismo videli zapaljenu lutku, ali smo ujutru na povratku iz jednog kluba naišli na poluoglodanu svinjsku glavu iz koje je virio klip kukuruza na sred raskrsnice. Da li je neko jednostavno bacio posle večere ili je deo nekog rituala u santeriji nismo saznali, ali je nismo ni dirali. 

Iako Kubanci veliki deo dana provedu na ulici, u druženju sa komšijama ili jednostavno sedeći ispred svoje zgrade/kuće, na Kubi nema beskućnika. Paradoks je da im je tek od 2010. dozvoljeno da grade svoje kuće. Oko 85% Kubanaca su vlasnici svojih kuća i stanova, ne plaćaju porez na imovinu kao ni kamate na hipoteku. Pritom, hipoteka ne sme da pređe 10% ukupnog prihoda članova domaćinstva. Stranci još uvek ne mogu da kupuju nekretnine na Kubi ukoliko nisu u braku sa Kubankom/Kubancem. Naravno posle razvoda, nekretnina po zakonu ostaje u vlasništvu njihovih državljana. 

Knjige braćo…

Jedna od pozitivnih stvari koje se često spominju jeste da Kuba ima jednu od najviših stopa pismenosti na svetu – 99,8%. Nakon revolucije Kastro je pokrenuo kampanju opismenjavanja, sa posebnim akcentom na marginalizovane grupe. Obrazovanje je postalo obavezno u periodu od 6. do 15. godine. Tokom sledeće dve godine, mladi, obrazovani Kubanci, neki od njih su tek bili napunili 16 godina, išli su širom Kube i radili na opismenjavanju stanovništva. Kažu da je Če Gevara govorio da je osnovna dužnost svakog revolucionara da bude obrazovan. Školovanje je potpuno besplatno dok god želite da idete u školu. Oko 60% mladih se odluči da nastavi svoje školovanje na univerzitetu, mada poslednjih godina ima sve više podsticaja da se odluče za druga, stručna zanimanja, jer je to ono što je potrebno kubanskoj ekonomiji. 

Sve ove kontradiktornosti dovele su do toga da Kuba bude jedina država na svetu koja je 2016. godine dostigla standarde održivog razvoja koje je postavila Svetska fondacija za prirodu (WWF).  Po njihovom izveštaju Kuba je dostigla najbolji odnos između ljudskog razvoja i eksploatacije prirodnih resursa. O eksploataciji ljudskih resursa nisu pričali. 

Džon F. Kenedi, jedan od dvojice glavnih likova Kubanske raketne krize za svog suparnika, Fidela Kastra rekao je da su bile potrebne samo dve godine od dolaska na vlast da prekrši sva svoja obećanja o ukidanju policijske države i obezbeđivanju boljeg života svojim sunarodnicima koji su dugo bili žrtve tiranije. Kastro je sa druge strane govorio da revolucija nije krevet od ruža, a još kao mladić je 1953. pred sudskim većem u Santjago de Kubi, na optužbe zbog oružanog napada na kasarnu Monkada odgovorio da će mu istorija oprostiti i dati za pravo: 

“La historia me absolverá!”