Zvezdana Crnogorac o putovanjima i ljudima

O crnom pasulju i belom pirinču

Triptih o Kubi – deo 1

Slavni kuvar Entoni Bordejn je prilikom svoje prve posete, Kubu uporedio sa tradicionalnim jelom Moros y Cristianos („Mavari i Hrišćani“; crni pasulj i pirinač), koje je bilo na meniju svakog paladara. Don Fernando Ortiz, čuveni kubanski antropolog, nalazio je sličnost sa jednim drugim tradicionalnim jelom, ahiakom (ajiaco), jednom vrstom gulaša u kojem se mešaju različite vrste mesa (i junetina i piletina i svinjetina) sa kukuruzom, slatkim krompirom, tapiokom i plantanima (vrsta banana, koriste se za kuvanje). Ahiako se kuva u loncu bez poklopca (cazuela abierta) da bi se sastojci postepeno dodavali, a jelo konstanto krčkalo. Drugi istraživači kažu da je osnova onog što se podrazumeva pod cubania iliti cubanidad (ono što Kubance čini Kubancima) to da su uvek morali da prihvataju život koji im je neko drugi nametao: Španci su ih terali da prihvate hrišćanstvo i načinili ih robovima, zatim su ih Amerikanci vesternizovali, a na kraju Kastro revolucionarizovao. Jedan od poznatih koktel majstora je kada je objašnjavao kako je došao na ideju da zameša jedan od svojih omaža Havani, rekao:

„Čitao sam da je osnova onoga što znači biti Kubanac, prihvatiti neminovnost ljudskog postojanja, da se rađamo i umiremo, a da između ta dva treba da živimo život i zabavljamo se najbolje što možemo.“

Obilje istorije na prelepom mestu

Istoričari veruju da ime Kuba potiče iz Taino jezika, mada tačno poreklo nikada nije utvrđeno. Pretpostavlja se da potiče ili od reči „cubao“ što znači „obilje plodne zemlje“ ili „coabana“ što označava „prelepo mesto“. 

Ovaj karipski arhipelag – ostrvo Kuba, ostrvo Isla de Juventud i nekoliko malih arhipelaga – bio je nastanjen Taino narodom od 4. milenijuma p.n.e, sve do španske kolonizacije. Kolumbo je na severoistočnu obalu Kube stigao 27. oktobra 1492, proglasio je posedom Kraljevine Španije i nazvao je Isla Juana, po Huanu, princu od Asturije. Kuba je bila španska kolonija sve do 1898. godine kada su, nakon pobede u Špansko-američkom ratu, Amerikanci uspostavili formalnu vojnu upravu, da bi 1902. predali vlast kubanskoj civilnoj vladi. Tadašnja krhka, nova vlast je pokušavala da osnaži demokratski sistem, ali su tenzije u društvu 1952. dovele do vojnog puča i uspostavljanja diktature Fulgensija Batiste. Batista je ukinuo većinu prava, a njegova tajna policija je sprovodila mučenja, nasilje, pa čak i javna pogubljenja (u Muzeju Revolucije se nalaze neke od sprava za mučenje). Procene se razlikuju oko broja žrtava njegovog režima, između 4-20,000 ljudi. Pokret 26. jul, predvođen Fidelom Kastrom, gerilskom borbom uspeo je da svrgne Batistin režim 1. januara 1959. godine. Diktator je pobegao u Dominikansku Republiku i odneo 300 miliona dolara sa sobom dok su revolucionarne trupe sa Fidelom na čelu ulazile u Santjago de Kuba. Oni koje je predvodio Če Gevara su osvojili Santa Klaru gde se i danas nalazi njegov mauzolej (više o Santa Klari u trećem nastavku). 

Kastrova vlada je odmah počela sa programom nacionalizacije (rafinerije, proizvodnja šećera, pogoni za proizvodnju el. energije, itd). Kuba je postala komunistička, ateistička republika koja je razvijala veoma bliske veze sa Sovjetskim savezom, tako da je ubrzo postala zavisna od njegove vojne i ekonomske pomoći. To je trajalo do septembra 1991, kada su sovjetske snage počele sa povlačenjem sa Kube, da bi usledilo i obustavljanje pomoći, koja je na godišnjem nivou iznosila između 4-6 milijardi dolara. Period posle kolapsa SSSR-a, od decembra 1991. poznat je na Kubi kao Specijalni period (Período especial) kada je vladala nestašica hrane, lekova i goriva. Taj period je trajao oko pet godina, a u međuvremenu je pomoć počela da stiže iz Kine, a zatim i Bolivije i posebno Venecuele, kao velikih izvoznika nafte i gasa. Kastro je u februaru 2008. najavio svoju ostavku iz zdravstvenih razloga, tako da je njegov brat Raul postao predsednik. Fidel je umro u novembru 2016. kada je Vlada proglasila 9 dana žalosti. Danas se Kuba bori sa ustavnom i ekonomskom reformom. 

Priroda i ljudi

Kuba ima suptropsku klimu. Suvi period u principu traje od novembra do aprila, dok je kišna sezona od maja do oktobra. Prosečne temperature su od 21C u januaru do 27C u julu, ali je tada velika vlažnost vazduha. Sezona uragana je u septembru i oktobru. Kažu da je jedini put kada su Kubanci videli sneg bio 12. mart 1857. godine. 

Kuba je najveće karipsko ostrvo i po veličini i po broju stanovnika. Često je nazivaju „El Crocodilo“ jer njeni obrisi, kada se posmatra iz vazduha, podsećaju na krokodila. Ovo ostrvo ima 200 zaliva i 250 plaža. 

Na Kubi živi oko 11 miliona ljudi, od kojih nešto više od 2 miliona živi u Havani. Stanovništvo je multietničko i odražava kompleksnu kolonijalnu prošlost ovih ostrva. Iako se oko 27% stanovništva izjašnjava da su „mešane“ rase (64% bele, 9% crne), lokalci, posebno tamnije boje kože, kažu da još uvek postoji prikriveni rasizam, koji se pre svega ogleda u ekonomskim uslovima života. Krajem 1880-ih na Kubi je živelo više od 100,000 Kineza, koji su uglavnom dovedeni da rade na plantažama šećerne trske u blizini Havane. Sada ih ima tek oko 150, ali Havana još uvek ima svoju kinesku četvrt, Barrio Chino de La Habana, iako bez Kineza. 

Na ostrvima raste oko 7,000 vrsta biljaka od kojih je polovina endemska. Ovde živi i oko 350 vrsta ptica od kojih je 12 endemskih. Među njima je i najmanja ptica na svetu. Ova vrsta kolibrija (zunzuncito) naraste samo 6 centimetara u dužinu. Mene je vrlo obradovala činjenica da na Kubi nema ni jedne vrste, ni biljne ni životinjske, koja je otrovna po ljude. 

Jedan od simbola Kube svakako su oldtajmeri. Procenjuje se da ih na Kubi ima oko 60,000, polovina je iz 1950-ih, dok po četvrtinu čine oni proizvedeni 1940-ih i 1030-ih. Uz njih se vide i poneka lada, volga ili moskvič. Za delove se snalaze na najrazličitije moguće načine. Jedan od ponosnih vlasnika nam je detaljno objašnjavao koji deo je od kog automobila (od renoa do lade) skinut i prerađen da bi se uklopio na njegovom “originalnom” Fordu iz 1952. godine. Sat vremena vožnje je između 25-40 CUC (konvertibilni pezos), a cena taxi vožnje se uvek ugovara unapred, da ne biste bili iznenađeni na kraju. Još uvek je zakonom zabranjeno izvesti neki od tih starih automobila sa ostrva, kao i da ga poseduje neki stranac. Morate imati barem boravište na Kubi da bi mogli da kupite jedan od ovih oldtajmera, ako nađete nekog ko je voljan da vam proda svoje porodično nasleđe. Kubanci svoje stare automobile zovu „almendrones“ (veliki badem), a njihove vozače „boteros“ (čamdžije). Do 2011. bio je zabranjen uvoz automobila, mada i dalje novih automobila nema mnogo, jer su cene, zbog visokih uvoznih taksi, mnogo više nego u drugim delovima sveta, tako da su automobili u suštini i dalje nedostupni za većinu Kubanaca. Veoma je čudan osećaj dok se, na primer, vozite autoputem A1 od Havane ka Santa Klari i dobrih deset minuta niko vam ne naiđe u susret. Kuba ima 654 kilometra autoputa, a od nešto više od 60,000 kilometara puteva drugih kategorija, manje od polovine je asfaltirano.

Samim tim stopiranje je postalo nacionalni sport. Iako kažu da se sistem prevoza dosta poboljšao poslednjih godina, autobusi ne idu redovno i pretrpani su, tako da će se mnogi odlučiti na stopiranje. Kažu i da su vozači službenih automobila u zakonskoj obavezi da povezu stopere, ako imaju mesta u kolima. 

Muzika je takođe nezaobilazni element Kube. Od ranog jutra, na doručku, naći će se neki bend ili bar jedan muzičar koji će svirati i pevati, a u pauzama nuditi da kupite CD, tako da je dobra ideja da uvek imate sitne pezose za “muzički dinar”. Najpopularniji muzički žanr je Son Cubano koji u sebi sadrži i španske i afričke uticaje. Nastao je na istoku ostrva, a najpopularniji promoteri su bili Buena Vista Social Club

Uz muziku, sunce i plaže naravno idu i kokteli. Pošto se Kuba nalazi na samo 180 kilometara od Amerike, kada je u SAD stupila na snagu prohibicija (1920-1933.), veliki broj američkih barmena, ali i turista, je pohrlio na ovo ostrvo. Kubanski barmeni, cantineros, su se odmah udružili i počeli da rade na obuci, da im američke kolege ne bi uzimale posao. Pored mohita i dakirija, popularni kubanski kokteli, naravno bazirani na rumu, su i „El Presidente“, „El Nacional“ i „El Canchánchara“, koju smatraju jednim od najstarijih koktela jer je nastala još krajem 19. veka u Trinidadu. Interesantno je da se koktel širom sveta poznat kao Kuba libre (rum i koka kola) na Kubi zove Mantirita (mala laž). Pritom kola-kola je zabranjena na Kubi, tako da će vam svuda nuditi pepsi. 

O dva najpoznatija bara, El Floridita i La Bodeguita del Medio više u tekstu „Tragom Hemingveja – Havana“. 

Naravno, još jedna od asocijacija na Kubu su i cigare. Reč cigara (cigar) potiče od majanske reči sikar (pušiti zamotane listove duvana), tj. reči si’c koja označava duvan. Priča kaže da su trojica Kolumbovih mornara, tokom putovanja 1492, bili prvi Evropljani koji su probali duvan. Običaj se proširio među ostalom posadom, tako da su ga doneli kući, u Evropu. Kažu da su kubanske cigare najbolje i da se već stotinama godina proizvode na isti, tradicionalan način (ja nisam probala, ali su se prijatelji koji su dobili poklon veoma obradovali). Postoje i informacije da se tokom proizvodnje mora ispoštovati nekih stotinak pravila. Mnogi će vam na ulici nuditi cigare „vrlo povoljno“, ali kažu da su to uglavnom vrlo loše kopije. Pritom, kada odlazite sa Kube možete da iznesete samo 20 cigara bez računa, a do 50 uz zvaničan račun iz prodavnice. Jedna od sveprisutnih priča je da je Džon F. Kenedi, samo nekoliko sati pre nego što je uveo trgovinski embargo sa Kubom, obnovio svoju kolekciju cigara sa novih 1,200 komada. 

Grad stubova

Havanu često zbog specifične arhitekture nazivaju i gradom stubova (Ciudad de las Columnas). Osnovao ju je konkvistador Dijego Velaskez de Kueljar 1515. godine, da bi joj 1592. godine španski kralj Filip II dodelio status grada. 

Habana Vieja (Stara Havana) čini jezgro prvobitnog grada i najbogatiju zbirku kolonijalne arhitekture Latinske Amerike. Lokacija starih gradskih zidina odgovara međama Stare Havane, koja sadrži oko 3,000 zgrada na površini od gotovo 4 kvadratna kilometra. UNESCO je 1982. godine stavio na listu svetske kulturne baštine. 

Calle Obispo (Biskupova ulica) je jedna od najznačajnijih i najstarijih, jer je izgrađena 1519, samo četiri godine nakon nastanka grada. Kreće od najstarijeg trga u gradu, Plaza de Armas, pa gotovo pravom linijom do glavnog gradskog parka, Parque Central. Zamisao je bila da bude uska da bi pravila prirodnu hladovinu i štitila od sunca. Danas je to jedna od dve glavne turističke ulice, zbog mnoštva prodavnica, restorana i kafea. Pored Ambos Mundos Hotela u kome se nalazi Hemingvejeva soba, tu je i Hotel Florida, ali i stara Džonsonova apoteka s kraja 19. veka. Muzej čokolade (Museo del Chocolate) se nalazi u blizini, u Calle Amargura, tj. u Gorkoj ulici. 

Plaza Vieja (Stari trg), koji se 1559. kada je izgrađen zvao Plaza Nuevo (Novi trg), je jedna od glavnih atrakcija starog dela grada. Vlasti su pre nekoliko godina počele renoviranje Stare Havane sa željom da joj vrate stari sjaj. Biće im potrebno mnogo i vremena i novca, jer je veliki broj zgrada u dosta lošem stanju. Mi smo vođeni željom da vidimo kako pravi Kubanci žive i odseli u najstarijem delu grada. Za mnoge zgrade bi pomislili da jednostavno nisu uslovne da u njima neko živi, ali bi nas svaki put iznenadili jer bi ili neko izlazio iz nje ili bi se čula muzika i razgovor iz nekog od stanova. 

Mnogi kažu da je najlepša zgrada u Havani Bakardi zgrada, izgrađena 1930. godine u art deko stilu. Porodica Bakardi je pobegla sa Kube odmah nakon Revolucije, kada su i preselili svoju proizvodnju u Portoriko. Nove vlasti su je naravno nacionalizovale, tako da je od tada jedna od zgrada koju okupira državna administracija. 

Havana je i dom Nacionalne škole baleta sa oko 3,000 studenata, što je čini najvećom baletskom školom na svetu. Najstariji baletski festival na svetu, Međunarodni festival baleta se, od 1960. godine, održava u Havani svake dve godine.

Prije revolucije, u Havani je radilo i 135 kinematografa, što je više nego u Njujorku ili Parizu.

Jedno od glavnih obeležja Havane je zgrada El Capitolio. Građen je od 1926. do 1929. godine i u njegovoj izgradnji je učestvovalo oko pet hiljada radnika, od kojih je petoro tragično izgubilo život. Iako na prvi pogled liči na zgradu Kapitola u Vašingtonu, arhitekta Euhenio Rajner Pijedra, kaže da mu je u stvari Panteon u Parizu poslužio kao inspiracija. Do Revolucije je El Capitolio bio sedište izvršne vlasti, ali pošto je posle Revolucije kongres ukinut, postao je dom kubanske Akademije nauke. Međutim, 2013. godine Raul Kastro je naredio veliku restauraciju i povratak skupštine pod njegovu kupolu. Kubanci će sa ponosom istaći da je, usled visine od 92 metra, viši od američkog Kapitola, za čitav metar. Crno-bela priroda Kube se čak i ovde vidi, tako da su preko puta jedne od najvažnijih zgrada u državi nalaze zapuštene zgrade iz čijih viših spratova raste drveće. Pritom je 31. decembra, na samo stotinjak metara od budućeg parlamenta, grupa lokalaca na ražnju obrtala prase. Nismo uspeli da utvrdimo da li je to isto ono prase koje je „našom“ ulicom (par minuta peške odatle) oko 3 sata prethodne noći nosio neki čovek na ramenima, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Izgleda nije računao na džetlegovane turiste koji u to vreme sede na terasi. 

Trg Revolucije (Plaza de la Revolucion) je sa površinom od 72,000 kvadratnih metara jedan od najvećih trgova na svetu. Okružen je zgradama najvažnijih vladinih institucija. Na zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova nalazi se veliki bronzani portret Če Gevare, ispod koga je njegova čuvena parola “Hasta la Victoria Siempre” (do pobede, uvek). Če je 2009. dobio društvo kada je na zgradi Telekoma urađen portret Kamila Sijenfuegosa, još jednog od ključnih revolucionara. Pored tog portreta je ispisan njegov čuveni odgovor Fidelu koji ga je tokom pobedničkog mitinga u Havani 8. januara 1959. pitao da li mu ide dobro, „Vas bien, Fidel“ (dobro ti ide, Fidel). Prekoputa je 109 metara visoki spomenik Hoseu Martiju, pesniku i revolucionaru koji je imao veliku ulogu u oslobođenju Kube. Da bi shvatili veličinu ovog prostora Kubanci često navode činjenicu da je tokom Papine posete u januaru 1998, tu na misi bilo oko milion ljudi. 

Nekadašnja Predsednička palata, koja je izgrađena između 1913. i 1920. godine za potrebe Fulgensija Batiste, sada služi kao Muzej Revolucije (Museo de la Revolución). Palata je bila ukrašena isključivo Tifanijevim detaljima, a imala je i sobu ogledala, po uzoru na Versaj. Iza Muzeja, zaštićena staklom, nalazi se Granma jahta na kojoj je Fidel Kastro sa još 81 revolucionarom, doplovio do Kube iz Meksika 1956. godine. Mnogi se šale da jahtu čuvaju 24/7, ne zbog istorijske važnosti već da je niko ne bio ukrao i njome otplovio na Floridu. (O Revoluciji više u drugom nastavku). 

Jedno od popularnijih mesta je i Hotel „Nacional de Cuba“ koji su 1930. izgradile dve američke firme u centralnom delu grada, na Taganana brdu, tako da sa jedne strane ima odličan pogled na more, a sa druge na grad. Hotel se ponosi svojim mnogobrojnim poznatim gostima, tako da su izložili njihove potpisane slike u Salonu istorije (Salon de la Historia) – Volt Dizni, Miki Mentl, Frenk Sinatra, Muhamed Ali, Čerčil, Jurij Gagarin, Marlon Brando, Ava Gardner, Rita Hejvort, Sartr, Roki Marćano, Džon Vejn, Marlen Ditrih… Net King Kol i Džozefina Bejker nisu mogli tu da odsednu jer je u to vreme važila segregaciona politika. Ovde je 20. decembra 1946. godine održana Havanska konferencija, tj. sastanak između različitih grupa američke mafije na kome je Laki Lučano postao capo de tutti capi. Kopola je u drugom delu Kuma napravio omaž ovom sastanku scenom u kojoj Majkl Korleone dolazi u Nacional na sastanak sa drugim mafijašima. Naravno i Kopola ima svoje mesto u Salonu istorije. 

Groblje Kolon je jedno od mesta koje obavezno treba da se nađe na mapi obilazaka. Više u tekstu „Vertikalno i horizontalno vreme“.

Poseta Havani je nezamisliva bez šetnje Malekonom (Malecón), 8 kilometara dugim šetalištem uz okean, od Stare Havane do Vedada, koje je jedno od glavnih gradskih sastajališta. „Malecon“ se i prevodi kao šetalište ili promenada. Prvi planovi, početkom 19. veka, bili su da se izgradi zid koji će štititi grad od olujnih mora i veoma visokih plima. Gradnja je, ipak, počela tek početkom 20. veka. Ponekad se o Malekonu govori kao o „najdužoj sofi na svetu“ (el sofá más largo del mundo). Kada je počela gradnja zvanično ime je bilo Avendida de Golfo (Zalivska avenija). Međutim, lokalci su ubzo počeli da ga zovu El Malecón i to ime se zadržalo. Nacionalni savet za kulturno nasleđe ga je 1991. godine uvrstio među nacionalne spomenike. 

Malekon je i veoma popularno mesto među pecarošima, ali i među parovima. Nije ništa neobično i da vidite celu porodicu, koja ponese hranu i piće i napravi pravi piknik, tj. zabavu na ovom zidiću. Naravno, postoji i nekoliko koktela koji su mu posvećeni – prvi se pojavio 1915. u knjizi Džona Eskalantea „Barmenov priručnik“ (Manual del Cantinero) i uključivao je konjak, vermut, angostura biter i šećerni sirup. Obavezno bi ga ukrasili jagodom. Zatim je 1941. Krozbi Gejdž napravio koktel pod istim imenom, ali je umiksovao džin, beli rum, švedski punč i brendi sa ukusom kajsije. Najnoviji omaž Malekonu je iz 2007. godine napravio je Erik Lorinc, nakon putovanja u Havanu, a pomešao je rum, porto, šeri, Peychaud biter, šećer i sok od limete.

Za santeros, Malekon predstavlja mesto odakle mogu da bace svoje ponude (obično kovanice) za boginju Jemaja, koja, po verovanju, živi u okeanu. Kada je more nemirno, veruje se da je boginja Jemaja ljuta. Kada dolaze oluje ili je okean nemiran, talasi mogu da prebacuju preko zida, tako da gradske vlasti ponekad zatvore ove avenije za saobraćaj. Santeros, tj. oni koji se odluče da prihvate santeriju, su oni ljudi koje tokom šetnje vidite obučene u belo sa mnoštvom raznobojnih perlica oko vrata. Bela boja odeće simbolizuje proces pročišćenja kroz koji treba da prođu da bi pristupili santeriji. Santerija je druga religija po broju pripadnika, posle katoličanstva. Tokom kolonijalne ere hiljade robova dovedene su iz Afrike da rade na kubanskim plantažama. Kuba je inače jedna od poslednjih država na svetu koja je ukinula ropstvo, 1886. godine. Jedan od jakih uticaja koji su robovi ostavili na ostrvu je santerija, koja čini mešavinu religijskih elemenata Joruba naroda (afričko pleme) sa katoličanstvom koje su na ostrvo doneli konkvistadori. Njihovi obredi se održavaju u kućama koje se nazivaju “casas de santos”, uz dosta molitvi i pevanja. 

Havana nema klasičnu gradsku plažu, ali su okean, beli pesak i palme dostupni na nekih pola sata od grada. Neke od turističkih autobuskih linija voze do tih plaža, ali red za autobus može da bude veoma dug, a autobus prima samo određen broj putnika. Ako vas je više dobra ideja je da ispregovarate prevoz sa nekim od taksista. Samo da ne budete iznenađeni, ako je vikend ili praznik (mi smo na plaži proveli 1. januar, tj. Dan revolucije) u povratku, zbog neredovnog autobuskog prevoza, ćete naići na dobro organizovanu grupu „posrednika“ između taksista i turista koji će određivati cenu prevoza. Ili ćete im platiti njihov procenat ili ćete sačekati da zarade dovoljno i odu pa onda pronaći neki taksi koji će vas vratiti do grada. Ali da znate da vredi, plaža i okean su predivni, ima i hladovine i koktela.