Tišina mi obično prija. Pre nekog vremena smo drugarica i ja i jedan Italijan iz Riminija satima bili jedini posetioci četiri kilometra duge plaže na jugu Omana i toliko smo uživali u tišini da nisam ni otvorila knjigu koju sam ponela. Međutim, tišina u Famagusti, tj. nekadašnjoj južnoj četvrti ovog kiparskog grada, zvanoj Varoša, odjekuje potpuno drugačije.
Iako je već bio sam kraj oktobra, kiparsko sunce je bilo nemilosrdno (32C), kao da je htelo da nam u potpunosti dočara atmosferu od tog 14. avgusta 1974. godine, kada je vreme i bukvalno stalo u nekadašnjoj turističkoj prestonici Afroditinog ostrva.
Grad duhova
Te avgustovske srede, u zoru, turske Super Sablje su doletele sa kopna i bio je to znak da vojska na ostrvu preuzima primat nad pregovorima u Ženevi. Pregovori, koji su pokrenuti nakon prve invazije koju su Turci opravdavali pučom koji su pripadnici Kiparske nacionalne garde uz podršku grčke vojne hunte izvršili 15. jula, su se zvanično raspali u 2:20 i dva sata kasnije turske snage su napustile svoje dotadašnje položaje i otpočele drugu fazu kiparske invazije pod nazivom Atila II. Za prvi napad koji je krenuo u zoru izabrali su Nikoziju, gde je cilj bio napraviti krug oko aerodroma na kome su trupe Ujedinjenih nacija nervozno čekale. Glavni udar je, međutim, bio ka istoku, ka Famagusti, najboljoj luci i najbogatijem gradu na ostrvu. Turci nisu planirali da zauzmu i Varošu, njihov cilj je bio stari deo Famaguste, jer je tu živela turska zajednica. Međutim kada su videli da je ovaj deo grada gotovo potpuno napušten i nebranjen, odlučili su da ga zauzmu i iskoriste kao džoker tokom pregovora. Mislili su da će grčka strana hteti da pregovara o miru, pa će im Varoša pomoći da oni diktiraju uslove.
Nešto ranije, 21. jula organizovana je evakuacija turista koji su se nalazili blizu linije razdvajanja. Britanci su izvestili da su evakuisali oko 4,000, uglavnom svojih turista, ali i nešto Amerikanaca i Nemaca, dok su Amerikanci preko Bejruta evakuisali oko 400 svojih turista. Međutim, grupa Britanaca je ostala do poslednjeg dana u Hotelu „Golden Sands“.
Po svedočenju očevidaca turske Super Sablje su počele bombardovanje Famaguste oko 13:30, kada su preostali stanovnici i ono malo zaostalih turista razmišljali kada će, posle upravo završenog ručka, ići na poslepodnevnu turu sunčanja i kupanja na Zlatnoj plaži Varoše. Prethodnog vikenda, kada je mnogima postalo jasno da kiparski predsednik Klarides nema čime da se odupre turskoj vojsci, osim međunarodnom diplomatijom, i mnogi njeni stanovnici su već napustili grad. Ipak, bilo je i onih koji nisu hteli ili nisu znali gde da odu. Oko 20,000 kiparskih Grka, izbeglih iz Famaguste, kolima, na traktorima, peške, noseći po malo svojih stvari koje su zgrabili u žurbi, stiglo je do britanske baze Dekelija. Novinari, koji su sada bili jedini stanovnici gradskih hotela, zabeležili su i da je jedna majka sa sedmoro dece, koja su u rukama nosila samo ćebad, među poslednjima peške napustila grad, dok su se u pozadini čule gusenice turskih tenkova.
Sledećeg dana, u četvrtak, 15. avgusta, Super Sablje su ponovo došle ujutru oko 9:45, mada novinski izveštaji navode da je bilo lako zaplašiti preostale članove nacionalne garde jer nisu imali ništa drugo do nekoliko šaržera municije za mitraljez. Bilo je jasno da je grad napušten. Novinski tekstovi iz tog vremena beleže da turski piloti nisu bili previše precizni, pogodili su čak i psihijatrijsku bolnicu, koju su pogodili i tokom prve invazije, iako je imala jasno iscrtan crveni krst na krovu. Tokom prvog napada ubijeno je 20, a tokom ovog drugog 35 pacijenata.
Nekoliko preostalih novinara je kasnije svedočilo da je nekada živopisni grad od oko 40,000 stanovnika, koji je sada bio napušten, dok su posmatrali ulice sa krova jednog od hotela, delovao kao scenografija iz filmova o nuklearnoj katastrofi. Nije bilo ljudi, automobila, nisu se čuli nikakvi glasovi, ni muzika. Povremeno bi se samo začuo lavež pasa koji su izbezumljeno tražili svoje vlasnike. Videli bi i poneku mačku koja se šunjala po napuštenim kućama u potrazi za hranom. Delom starog grada i luke je još uvek besneo požar. Na sreću vetar je duvao ka moru tako da vatra nije poharala grad pre turskih snaga. UN posmatrači iz Švedske zabeležili su da su prva tri turska tenka u 18:20 ušla u Stari grad kroz Severnu kapiju. Ni tu ni u Varoši nije bilo nikakvog otpora, u Starom gradu jer je oko 8,500 kiparskih Turaka pozdravljalo svoje, kako su ih zvali, oslobodioce, a Varoša je bila pusta. Taj deo Famaguste je zapečaćen, zamrznut u vremenu i zabranjen za javnost, sve je ostalo onako kako su doskorašnji stanovnici i posetioci ostavili. Varoši više niko nije imao pristup osim sunca, vetra i ptica.
Golubovi koji su se nastanili u oronulim i u žbunje i drveće zaraslim hotelima i kućama Famaguste i danas su gotovo jedini zvuk koji se čuje u malobrojnim ulicama koje su dostupne za obilazak. Hodaš među građevinama za koje ti je jasno da su odisale luksuzom a ne čuje se ništa, čak ni zrikavci koji su neizostavni stanovnici zelenila u blizu svake mediteranske plaže.
Švedski novinar Jan Olaf Bengston je bio prvi koji je u jednom svom izveštaju tri godine kasnije Famagustu nazvao „gradom duhova“:
„Asfalt je ispucao od vrelog sunca, a uz trotoar raste žbunje. Danas, septembra 1977. stolovi sa doručkom su još uvek postavljeni, veš je i dalje na žicama, a lampe i dalje svetle. Varoša je grad duhova“.
More su vezali žicom
Danas se u „grad duhova“ ulazi kroz punkt turske policije. Tih nekoliko ulica koje su ’otvorene’ za posetioce je sveže asfaltirano, što je u potpunom kontrastu sa ruševinama svuda okolo. Većina stakala na prozorima je razbijena ili već potpuno uklonjena. Poneka nakrivljena žaluzina se još uvek drži na dobro zategnutom zavrtnju. Žbunje, drveće, puzavice polako osvajaju skelete nekadašnjih hotela i zgrada. Avenija Džon Kenedi, nekada jedna od dve glavne ulice grada, sada je gotovo u potpunosti prekrivena travom, žbunjem i ponekom palmom ili borom. Uoči posete turskog predsednika Erdogana, 15. novembra 2020. vlast na severnom delu Kipra promenila je naziv ove ulice, tako da avenija Kenedi sada zvanično nosi ime po turskom generalu Semihu Sančaru, koji je predvodio tursku vojsku tokom invazije na Kipar. Ipak, za našeg vodiča Mariosa i ostale bivše stanovnike Varoše, ta ulica i dalje nosi naziv po bivšem američkom predsedniku.
Skelet nekadašnjeg luksuznog hotela Kralj Džordž u kome su odsedali Sofija Loren, Ričard Barton, Elizabet Tejlor (mada kažu da je ona najviše volela Argo Hotel na istoj aveniji), Brižit Bardo, Aba i ostale zvezde tog vremena, je sablasno tih i, kao i većina zgrada, okružen upozorenjima da mu se ne prilazi zbog mogućeg urušavanja. Do 2017. je ovaj deo grada bio potpuno zapečaćen, a oni koji su pokušavali da doplivaju do plaže Famaguste bivali bi uhapšeni i strogo kažnjeni. Te godine je došlo do prvog ’otvaranja’, kada je deo plaže otvoren za državljane Turske i severnog dela Kipra. Dve godine kasnije, tamošnje vlasti su najavile da će, u fazama, omogućiti pristup dodatnim delovima grada tokom 2020. godine. Čak su i spominjali da će oko 10 milijardi evra biti uloženo u novo naseljavanje ovog grada duhova. ’Otvaranje’ je napredovalo tokom 2020. pa je turski predsednik Erdogan proglasio grad delom teritorije Turske Republike Severni Kipar (koju zvanično priznaje samo Ankara), a u julu 2021. je saopštio da će 3,5% teritorije Varoše biti otvoreno za javnost. Plažu zlatnog peska dugu pet kilometara, od ruševina hotela i vila odvaja visoka žičana ograda koja je nekada služila da spreči dolazak ’posetilaca’ preko vode, a na kojoj sada turski turisti suše svoje peškire. Na kraju ove plaže, prema starom gradu i današnjoj luci je „Arkin Palm Beach“ hotel, jedini koji još uvek radi na ovom delu obale, jer je u vlasništvu jedne turske kompanije. To je jedina građevina u ovom delu grada u kojoj ne vlada potpuna tišina. Ja nikako nisam mogla da se nateram da se spustim do tog zlatnog peska i tirkizne vode, jer ne mogu na more ograđeno žicom.
Ovu obalu su nekada zvali francuskom rivijerom Kipra, koji je u to vreme imao oko 100 hotela od kojih je 45 bilo locirano ovde, na ili u okolini Zlatne plaže. Turistički kapaciteti su podrazumevali nešto više od 10,000 kreveta od čega je samo Varoša imala više od 6,000. Godinu dana pre invazije Famagusta i obližnja Kirenija, tokom letnje sezone zabeležile su posetu više od 186,000 turista.
Demokratija
Nastavili smo da hodamo ka ulici Demokratije, u kojoj se između ostalog nalazi i sedište UN posmatračke misije u Varoši. Po velikim plavim UN slovima na vrhu zgrade i upozorenjima da nije dozvoljeno fotografisanje i snimanje, kao i činjenici da je to jedina zgrada sa čitavim prozorima i vratima, shvatili smo da je tu njihova misija. Nismo videli ni jednog od pripadnika UN, mada su za ovaj grad vezane dve važne UN rezolucije, prva, br. 550 usvojena 1984, proglašavala je svaki pokušaj da se u Varoši nastani bilo ko drugi osim njenih nekadašnjih stanovnika neprihvatljivim. Uprkos tome, po ’otvorenom’ delu Varoše bili su raspoređeni samo policajci turskih vlasti sa severa, a i oni su se od nemilosrdnog sunca krili u senci zgrada. Druga rezolucija, br. 789, usvojena 1992. poziva da se Varoša hitno stavi pod nadležnost mirovnih snaga UN.
Pre „otvaranja“ vlasti sa severa su „očistile“ sve zgrade od onog što vojska nije poharala pre nego što su zapečatili grad, jer u prodavnicama su se još uvek mogle videti lutke sa odećom, koja se posle 50 godina raspadala, a prodavnicama automobila još uvek su bili parkirani neki od najmodernijih modela sa početka 1970-ih. Sve je to uglavnom sklonjeno, mada se ponegde mogu videti neki zaostali znaci nekadašnjeg života, poput gajbi KEO piva u jednom od bistroa.
Naš vodič Marios je te 1974. imao sedamnaest godina i njegova porodica je među poslednjima napustila grad. Do kraja su se nadali da će se pronaći neko rešenje. Pričao nam je o čuvenom kafeu Edelvajs, pozorištu, pokazao crvena drvena vrata iza kojih se stepenicama spuštao u jedan od najpoznatijih noćnih klubova, Tojotin auto salon u kome su sve do ’otvaranja’ stajali ’najnoviji’ modeli ovih Japanaca, jednu od srednjih škola, simbole turističkog centra poput Kodak, Fuđi i ostalih foto studija, predstavništava svih poznatih avio kompanija, diskoteku, atelje najčuvenijih londonskih krojača odela po meri. Pokazao nam je bioskop Apolo, jedan od tadašnjih pet bioskopa Famaguste, na čijem se zidu još uvek vidi reklama za koka-kolu i 7up. Svih pet bioskopa Famaguste nalazilo se u Varoši, tako da je dugo vremena posle 1974. severni deo ostao bez mesta za uživanje u filmskoj umetnosti. Sada ih ima par u okviru tržnih centara. Doveo nas je i do Crkve svetog Nikole gde su se njegovi roditelji venčali 1948. godine. Zidovi zvonika su već popucali, a Marios kaže da su mu oni koji su uspeli ranije da uđu u crkvu rekli da su ikone odnete, a freske uništene.
Mariosova kuća, koju je sa porodicom napustio tog 14. avgusta 1974, nalazi se u još uvek zabranjenom delu grada. Kaže da je jednom prilikom kada je video pripadnike UN misije, koji bi trebalo da imaju nadležnost nad ovim mestom, tražio da ga odvedu da vidi svoj dom, ali su oni slegli ramenima i rekli mu „znaš kakva je situacija na terenu“. Kada sam ga pitala kako se oseća kada je tako blizu svoje kuće, a ona mu je ipak tako daleko, neko vreme je ćutao i razmišljao, a onda je samo uzdahnuo i tiho rekao „čudno“.
„Ja nisam ono što jesam.“ – Jago
A onda, pri samom kraju Ulice demokratije, kada ti tišina koja tu vlada postane malo manje neprijatna, ali i dalje govoriš šapatom, odjednom se začuje glas telala sa obližnjeg minareta. Prošli smo kroz mali pasaž i kao da smo se našli u nekim Potemkinovim kulisama. Dvorište džamije prepuno cveća, sa prodavnicom suvenira i radionicom za decu. Mada, u realnost te brzo vrate dve potamnele i oronule figure konjića sa dečije vrteške koje su zaostale iza metalne ograde. Ne znam koliko vernika dolazi u ovu džamiju na molitvu, ali dvojica turskih policajaca koji su sedeli tu u senovitom delu dvorišta, nisu se pomerali sa svojih starih drvenih stolica. U tom trenutku, osim nas i jednog psa lutalice, koji je delovao kao da se tu odomaćio, drugih posetilaca nije bilo, ali je poziv za molitvu odjekivao zabranjenim ulicama Varoše.
Tog 29. oktobra kada smo posetili severni deo, Turska je slavila Dan republike, kada je Mustafa Kemal Ataturk pre 102 godine proglasio republiku. Ispred Lala Mustafa pašine džamije bila je organizovana proslava. Džamija, koja se nalazi na glavnom trgu Starog grada, a koja je 1571. kada su Osmanlije osvojile Kipar dobila naziv po kiparskom osvajaču Lali Mustafi, je u stvari gotička katedrala Svetog Nikole iz 14. veka i bila je mesto gde su krunisani kraljevi krstaškog Jerusalima. Po predanju, grad je nekada imao 365 crkava i manastira, tj. po jednu za svaki dan. Kroz istoriju je grad bio u rukama različitih vladara, od Ričarda lavljeg srca, francuske Lizinjan dinastije, Mletačke republike, Osmanskog carstva, Britanaca…, sve do 1960. kada je Kipar stekao nezavisnost. Grčko ime Famaguste od 4. veka je Amohostos (kiparski Turci ga nazivaju Gazimagusa) i bukvalan prevod bi bio ’sakriven u pesku’. Jedan nemački putnik je u 14. veku zabeležio da „svi brodovi i svi trgovci moraju prvo doći u Famagustu“, jer je ova luka spajala trgovce iz Evrope, Bliskog istoka, ali i armije krstaških vitezova i osmanske vojske. Grad je u 10. veku izgrađen na mestu na kojem je u 3 v.p.n.e. egipatski vladar Ptolomej II izgradio grad Arsino. Prvi put se uzdigao kao grad tokom Trećeg krstaškog pohoda, kada se veliki broj hrišćana tu nastanio nakon pada Akre 1291. godine. Danas je oko 200 građevina iz vizantijskog, gotičkog i perioda italijanske renesanse napušteno i urušeno. Jedna od najpoznatijih su ostaci tvrđave izgrađene tokom 14. veku tokom vladavine Lizinjana u cilju zaštite luke. Tvrđava je danas poznata pod nazivom Otelova kula, jer se radnja Šekspirovog dela „Tragedija Otela – venecijanskog Mavara“ odvija baš tu. Nasuprot katedrali na glavnom trgu se nalaze ostaci mletačke palate. Kiša, sunce i povremeni zemljotresi doprineli su da građevine od poroznog peščara još brže erodiraju. Objašnjenje tamošnjih vlasti je da pošto su na snazi međunarodne sankcije, međunarodne agencije poput UNESCO-a ne mogu da obezbede sredstva ili konzervatore koji će pomoći da se očuva bogato nasleđe Famaguste. Zbog svega toga, staro jezgro grada je 2008. godine stavljeno na listu najugroženijih spomenika Svetskog fonda za zaštitu spomenika.
Marios, nas je na sever preveo preko prelaza koji je namenjen samo za posetioce sa određenim pasošima, ali nam je objašnjavao da na drugom prelazu, Deriniji, može da bude velika gužva i da ništa ne brinemo. Na drugoj strani i njega i nas je srdačno dočekao Azim. Zajednički jezik im je bio engleski, a jedan drugom su se obraćali sa „brate moj“. Kada mu je Marios rekao da ćemo se vratiti kroz prelaz Derinija , Azim je samo klimnuo glavom i rekao „ako bude nekih problema kaži da je Azim zvao, ako treba neka me pozovu“. Azimovo ime i njihovo prijateljstvo je barem duž ove Zelene linije otvaralo vrata i podizalo rampe.
