Putovanja i muzika su vrlo važan deo mog života. Zbog toga su za mene odlasci na koncerte u nekom drugom mestu, zemlji, na drugom kontinentu, jedan od boljih načina da stekneš stvaran utisak o tome kako drugi ljudi žive. Tako sam, čim smo kupili karte za Japan, počela da tragam za potencijalnim koncertima u Tokiju. Na moje veliko iznenađenje, u moru nastupa J i K pop zvezda, naišla sam na najavu solo turneje Edija Vedera – Nagoja, Osaka, Kjoto i Tokijo. Pearl Jam je poslednji put nastupao u Japanu pre 23 godine, u okviru „Riot Act“ turneje. Ne baš dve decenije, ali ni ja ih nisam slušala dosta dugo. 

Izbor je bio napravljen i sada je trebalo kupiti karte. Naravno da se prodaju onlajn, ali da biste kupili karte na većini japanskih sajtova morate da se registrujete, što između ostalog podrazumeva i posedovanje japanskog mobilnog broja. Baš pre puta sam čitala kako japanska princeza Akiko nije mogla da iznajmi svoje omiljene stripove u manga knjižari, pošto to zahteva registraciju, tj. unošenje obaveznih podataka o sebi i kontakt detalje, a ona nije mogla da se registruje, jer članovi japanske carske porodice nemaju prezimena, samo titule i ime! 

Opcija je bila da pitam japanske prijatelje da mi oni kupe karte, ali sam se zainatila. Naravno da je postojala i mogućnost kupovine preko sajtova koji indirektno prodaju karte, ali su najjeftinije bile duplo skuplje. Rešenje koje je upalili je bilo da se učlanim u PJ fan klub i prijavim za lutriju za karte za Tokijo (ovoga puta smo odlučili da ćemo istraživati samo Tokijo). Posle nekoliko dana karte za veče sa Edijem Vederom u Tokyo Garden Theatre areni bile su naše. 

Ali tu nije bio kraj! Dobiješ samo online potvrdu kupovine, a par dana pred koncert moraš da ih odštampaš u nekom od japanskih kombinija (zbirni naziv za njihove supermarkete – Seven Eleven, Family Mart, Lawson, itd), na mašini koja liči na bankomat, a na kojoj je sve isključivo na japanskom. Ipak, misija uspela! 

Dosta sam čitala o tome kako se koncerti u Japanu prilično razlikuju od onih u ostatku sveta. Prva razlika, bar u odnosu na nas, je što koncerti počinju na vreme, tako da je Edi izašao na scenu već oko 19:17. Pošto je ovo trebalo da bude intimnije veče sa manjom publikom od samo oko 8,000 ljudi, Japanci su zamislili da bi publika trebalo da sedi kako bi svi mogli podjednako dobro da vide i uživaju u koncertu. Međutim, kako se Edi pojavio na sceni svi su ustali i ostali da stoje tokom celog koncerta. 

Druga specifičnost je da su fotografisanje i snimanje koncerata uglavnom zabranjeni, jer japanska publika ne želi da kvari svoj utisak, žele da budu potpuno prisutni svim čulima. Moj bratanac, predstavnik Gen Z, i kaže da mu je to potpuno promenilo doživljaj koncerta, jer je morao više da obraća pažnju. I ne, ne možete da se vadite na nepoznavanje jezika, jer pre početka kroz publiku prolaze ljudi koji nose velike znakove na kojima su slike precrtanih foto aparata i telefona. Međutim, i tu su Japanci poklekli jer su veliki deo publike činili Edijevi fanovi iz Amerike i Amerikanci koji žive i rade u Japanu. Neki se nisu čak ni potrudili da prikriju da fotografišu ili snimaju. A Japanci izbegavaju konfrontaciju. 

Na sceni koja je trebalo da ostavi utisak vrlo ličnog prostora bile su razne gitare, kahon, kofer, magnetofon, ali i predmeti koji su predstavljali drugu Edijevu ljubav, bejzbol. Dominirao je japanski dres Ićira Suzukija, koji je posle početne karijere u „Orix Buffaloes“ iz Kobea, prešao u jedan od dva Edijeva omiljena tima, Sijetl Mariners. Bejzbol je inače jedan od glavnih sportova u Japanu i preporučujem da odete na neki bejzbol meč. Mi smo sa navijačima Lastavica iz Tokija puna tri sata navijali i pevali bez prestanka, ali o tome nekom drugom prilikom.  

Edi je menjao gitare i povremeno svirao i kahon, a samo je za „Song of Good Hope“, pesmu irskog kolege i velikog prijatelja Glena Hansarda, imao podršku svog tehničara Sajmona Guda. Scena i Edi možda jesu delovali mirnije u odnosu na nekadašnju sirovu energiju PJ, ali kada počne da peva odmah postane jasno da njegov specifični vokal uopšte ne pokazuje znake starenja. Kao i uvek kada su u pitanju PJ i Veder, bile su podjednako zastupljene njegove/PJ pesme (Better Man, Just Breath, Corduroy, Porch) i kaveri (Bitlsi, Pink flojd, Nil Jang, Bob Dilan). Pesmu „I Won’t Back Down“ Toma Petija posvetio je dečaku Džonu Hadsonu, koji je tog dana preminuo od bulozne epidermolize, jer su on i njegova supruga Džil još 2010. osnovali fondaciju koja pomaže pronalazak leka za ’decu leptire’, kao i da im olakšaju da se izbore sa teškim simptomima ove kožne bolesti. Do sada su prikupili preko 50 miliona dolara za istraživanja i pre tri godine su o tome snimili sjajan dokumentarac „Matter of Time“ (možete ga pogledati na Netflix-u). Svoju pesmu „I am Mine“ posvetio je Panču, makaki majmunčiću iz jednog japanskog zoo vrta, koji je neposredno pre toga postao globalno poznat kada ga je majka odbacila po rođenju, a on je utehu našao u plišanoj narandžastoj igrački.  

Oštar kontrast u ponašanju američkih i japanskih delova publike je u nekim trenucima činio da se osećam kao da sam na dva različita koncerta. Ivana je imala nesreću da je iza nje sedeo američki pilot na komercijalnim letovima, koji nije prestajao da priča, jer je po sopstvenom priznanju ’leteo na pivu’ od kada je, satima pre toga, sleteo. Verovatno najveća razlika kada su u pitanju koncerti u Japanu je što, umesto glasnog pevanja i povika, Japanci svoje divljenje i uživanje pokazuju pažljivim slušanjem, a aplauzom između pesama. Za predstavnike Velike grandž četvorke iz Sijetla i posebno Edija, koji je na vrhuncu slave bio poznat po stage diving i crowd surfing-u, japanska publika se tokom turneje 2003. verovatno činila frustrirajuće uzdržanom. Fanovi to i navode kao jedan od razloga što se bend nije više od dve decenije vraćao na krajnji istok. Meni je Edi ipak delovao prilično zadovoljno i iako su njegovi brojni američki fanovi pokušavali da komuniciraju sa njim i da ’naručuju’ pesme, on se više puta tokom koncerta obraćao na japanskom izražavajući zahvalnost i zadovoljstvo što je tu posle dugo vremena. Japanski mediji su nakon koncerta u Nagoji izvestili da je bio zadovoljan reakcijama publike i obećao je da će ozbiljno razgovarati sa bendom da ponove turneju. U tom slučaju verovatno bi ovakvi manji prostori bili prikladniji za starije japanske fanove PJ jer mlađi ipak slušaju J i K pop, a i da ne očekuju burne reakcije. Ranije tog dana, sever Japana je pogodio zemljotres jačine 7,5 stepeni, a zatim i cunami, a Japanci ni tada nisu pokazali neko veliko uzbuđenje („divjaju“ samo na bejzbolu). Mi smo shvatili šta se dešava po obaveštenjima u metrou i paničnim porukama prijatelja iz Beograda. Na ulici, među ljudima nije bilo nikakve drame. 

U japanskom postoji jedan izraz, hisašiburi (hisashiburi, 久しぶり), koji koriste da izraze zadovoljstvo kada sretnu nekog dragog posle dosta dugo vremena. E pa, hisašiburi Edi-san, dobrodošao ponovo na moju omiljenu plejlistu!

Kraća verzija ove reportaže objavljena je u magazinu „Nedeljnik“ 18. juna.