Hirošimu su nekada zbog lepote zvali mali Kjoto (prestonica u Zlatno doba Japana). Njeno ime znači „široko ostrvo“ i smeštena je u delti reke Ota, čijih šest tokova deli grad na nekoliko ostrvaca. Zbog bogate delte Ota reke, u kojoj nastaju rečce Tenma, Kyūōta/Honkawa, Motoyasu, Kyōbashi i Enkō, Hirošimu nazivaju i „Gradom vode“. Prvo naselje osnovano je u 16. veku oko dvorca tadašnjeg daimyo-a (feudalni vladar) Morija Terumotoa, da bi 1889. godine dobila status grada. Već od kraja 19. veka i Prvog kinesko-japanskog rata, postala je značajan vojni centar.
Krajem 1945. godine Hirošima je imala oko 300,000 stanovnika. A onda je svanulo jutro šestog dana avgusta. Samo tog dana oko 80,000 stanovnika Hirošime je izbrisano, da bi do kraja 1945. još oko 60,000 ljudi umrlo od posledica atomske bombe. Sa ljudima je nestalo i oko 70% grada. Jedna od retkih građevina koja je donekle preživela bilo je Promotivna hala regionalnih proizvoda Hirošime, iako je bomba eksplodirala 600 metara iznad i tek nekih 160 metara dalje. Skelet ove građevine postao je simbol razaranja Hirošime. Danas je to Kupola atomske bombe (Genbaku Dōmu; 原爆ドーム) i predstavlja deo Memorijalnog parka mira Hirošime (広島平和記念公園, Hiroshima heiwa kinen kōen).
Secuko Ivamoto (Setsuko Iwamoto) je jedna od hibakusha, tj. preživelih sa kojom sam razgovarala pre tačno 20 godina (nažalost na TV su mi izgubili snimak razgovora). Hibakuša u bukvalnom prevodu sa japanskog znači „ljudi oštećeni bombom“. Zakon u Japanu prepoznaje različite kategorije žrtava, od onih koji su bili direktno izloženi eksploziji, do nerođene dece, čije su majke u trudnoći bile izložene radijaciji. Secuko je imala 13 godina i njena škola se nalazila nešto manje od 1.5 km od mesta eksplozije. Seća se da je videla jaku žutu svetlost, zatim opet plavu svetlost i onda je odletela nekih deset metara dalje. Nastali su mrak i potpuna tišina. U realnost su je vratili krici školskih drugova koji su uglavnom dozivali majke. Nastavnici, crni od opekotina, pokušavali su da spasu što više dece. Neki od njenih drugova su imali takve opekotine da su ih raspoznavali samo po detaljima na odeći. Zbog toga je u nekom trenutku instiktivno podigla ruke ka licu da bi se uverila da joj lice nije ispečeno, jer u tim trenucima nije osećala ništa. Onima koji su kao Secuko mogli da se kreću, naredili su da idu u planinu. Usput je shvatila da joj je otpadala koža sa desne ruke, kao i da su joj bose noge potpuno otečene od opekotina. Telo je peklo, bila je žedna, ali je nastavila da hoda. Prolazila je pored mora leševa, ali i jedva živih ljudi, kojima je otpadala koža ili su bili potpuno crni od opekotina. Nekima je eksplozija uništila oči dok su drugi imali stotine posekotina po telu od krhotina stakla, metala i drveta. Seća se da su joj delovali kao duhovi. Brojne opekotine su terale ljude da ulaze u do tog jutra kristalno čistu vodu neke od šest reka Hirošime, gde bi u trenutku našli smrt. I tada kada smo razgovarale, skoro 60 godina nakon svih tih događaja, i dalje se živo sećala teško povređene majke koja ju je molila da spasi njenu bebu i teško se mirila sa činjenicom da nije mogla da joj pomogne. Iako joj je neka žena usput ponudila cipele, Secuko nije mogla ni da pomisli da ih obuje jer su joj stopala bila potpuno otečena i bez kože. Nekako je stigla u prihvatni centar u planini, gde su je baba i deda pronašli tek devet dana kasnije, 15. avgusta, na dan kada se Japan predao, čime se završio Drugi svetski rat. Lekova nije bilo, ali je njena baba, uprkos velikoj nestašici hrane, uspela da pronađe krastavce i maže joj opekotine njihovim sokom. Bolovi su bili toliko jaki da je govorila da ne želi više ni noge ni ruke. Krvarile su joj desni a imala je i unutrašnje krvarenje. Posle nekog vremena opala joj je kosa, a na glavi joj se pojavila izraslina iz koje su konstantno curili krv i gnoj. Veoma dugo nije mogla da ustane iz kreveta. Lekova i lekara i dalje nije bilo, tako da je njena baba išla u planinu i brala različite trave kojima je pokušavala da joj barem ublaži bolove. Kako im se činilo da više ništa ne deluje, njen deda je uzeo svoju britvu i odsekao je tu izraslinu veličine loptice za tenis sa njene glave.
Kasnije te jeseni, deca koja su mogla da se kreću, pozvana su u školu da pomognu da se prikupe kosti njihovih školskih drugara koji su nastradali. Secuko kaže da su se kosti prostirale svuda unaokolo. Većina njenih školskih drugova nastradala je tog jutra 6. avgusta 1945. godine. Oni malobrojni koji su preživeli su u sledećim mesecima i godinama umirali u mukama od posledica radijacije.
Život hibakuša u posleratnom Japanu nije bio lak, nailazili su na različite vrste diskriminacije. Kao da ih se sopstvena zemlja stidela. Secuko je godinama kasnije išla i u posetu mestima u Kini gde je japanska vojska počinila veliki broj zločina protiv vojnika i civila. Kaže da za nju ne postoje ni pobednici ni gubitnici, postoje samo žrtve rata. Kada je, posle više od sat vremena razgovora u kome je govorila o užasima koje je preživela ona ili njena porodica, rekla da je ona ipak imala sreću da preživi, morala sam da je pitam da li je to sreća, kada je čovek svedok takvih užasa. Jednostavno je zaključila:
„Ja volim što sam preživela. Život je lep“.
Secuko, kao i mnogi drugi preživeli iz Hirošime i Nagasakija, se aktivno bori da očuva sećanje na žrtve, ali i protiv upotrebe nuklearne energije u bilo koje svrhe. U toj borbi jedan od značajnih saradnika je Ćugoku Shinbun (Chugoku Shinbun; 中国新聞), vodeći lokalni dnevni list. Ove regionalne novine osnovane su u maju 1892. godine i imaju i jutarnje (oko 650,000 primeraka) i večernje izdanje (41,000). Pošto je bomba eksplodirala u neposrednoj blizini njihove zgrade, tog jutra su izgubili 113 zaposlenih i veliki deo opreme i zgrade. Nastavili su da izlaze 9. avgusta, na dan bombardovanja Nagasakija, jer su im pomagale kolege iz drugih lokalnih medija. Borba protiv nuklearnog naoružanja bila je i glavna tema tokom tog dana koji smo proveli u njihovoj redakciji.
Hirošima je jedan od japanskih gradova u čijim hramovima gori večni plamen mira. Vrlo često se mogu videti i nizovi sa hiljadu origami ždralova, koje Japanci, zbog priče o Sadako Sasaki, često daruju kada nekom žele brzo ozdravljenje.
Pre par godina grad je usvojio strategiju „Hirošima 2045: Grad mira i kreativnosti“, u želji da prilikom obeležavanja stogodišnjice ne zaborave svoju prošlost, ali i da grad bude poznat kao moderan i prepoznatljiv po svojoj kreativnosti i urbanoj arhitekturi.
Danas je Hirošima ponovo razvijeni industrijski grad sa oko 1,1 milion stanovnika. Nalazi se na jugozapadu Japana. Sa juga je zapljuskuju vode japanskog Unutrašnjeg mora (瀬戸内海, Seto Naikai), dok je na severu okružena Ćugoku planinama. Iako je klima u principu blaga, razlika između klime na obali i u planinama zna da bude dosta velika. Prefektura Hirošima u Unutrašnjem moru ima čak 138 ostrva. Pošetkom 2000.-ih suficit Japana je bio toliko visok da su se trudili da potroše što više novca kroz infrastrukturne projekte. Jedan od autoputeva koji spajaju Hirošimu sa Šikokuom, Šimanami Kaido (Shimanami Kaido, しまなみ海道), dug 76 kilometara, povezuje ostrva uz pomoć sedam impozantnih mostova. Jedan od njih je i Tatara most (多々羅大橋, Tatara Ōhashi) sa rasponom između dva stuba dugačkim 890 metara. Naravno, most ima i posebnu pešačku, biciklističku i motociklističku stazu. Inače, ovaj kraj je poznat po brojnim biciklističkim i pešačkim stazama koje povezuju brojna neobična mesta koja privlače ljude u ovaj kraj.
Prelepa priroda je zaslužna za veliku popularnost ovog regiona. Jedna od glavnih atrakcija su i veliki voćnjaci različitih citrusa. Organski limunovi, mandarine i pomorandže iz ovog kraja su posebno cenjene i prodaju se u luksuznim prodavnicama Tokija i Osake. Ovdašnji sladoled od limuna je jedan od najboljih koji sam probala.
Jedno od neizbežnih mesta koja se moraju obići je Icukušima hram (厳島神社, Itsukushima Jinja) koji se naziva „Plutajući hram“ jer je izgrađen iznad vode. Prvobitni hram je izgrađen 593. godine. Današnji šinto hram izgradio je prvi vojni vladar ovog regiona, Taira Kijomori (Taira Kiyomori) u 12. veku, da bi pokazao veličinu svog klana. Celo ostrvo na kome je izgrađen hram lokalno stanovništvo je oduvek smatralo svetim. Posebno je bio popularan među lokalnim ribarima koji su se ovde molili za mirno more i dobar ulov. Prepoznatljiva otori, iliti velika kapija izgrađena je na nekih 200 metara od obale. Visoka je 16 metara i teška oko 60 tona, a zanimljivo je da nije ukopana u morsko dno, već koristi težinu i balans svojih stubova da bi stajala uspravno u mestu. Ovo mesto je prepoznatljivo i po svojim hodnicima sa stubovima raspoređenim na tačno 2,4 m (iliti tačno 8 podnih dasaka) i milimetarskim razmakom između dasaka poda, da bi se umanjio pritisak vode. Jedina pozornica japanskog tradicionalnog No pozorišta na vodi nalazi se u ovom zalivu, u okviru hrama. Hram je posebno popularan za venčanja.
U neposrednoj blizini je i Senđokaku petospratna pagoda izgrađena 1407. godine. Kažu da je njegova površina tačno 857 tatamija. Zen budistički hram koji je izgrađen uz ovu pagodu izgradio je Tojotomi Hidejoši (Toyotomi Hideyoshi), koji je, uz Odu Nobunagu i Tokugavu Iejasua, zaslužan za ujedinjenje Japana posle perioda ratujućih država. Sengoku period iliti period samuraja čini 80 posto postavke muzeja u okviru Ojamazumi hrama (大山祇神社, Ōyamazumi Jinja) na ostrvu Omišima. Među eksponatima je i katana Tokugave Iejasua.
Ko poželi da se vrati u to razdoblje japanske istorije može da obiđe gradić Mitarai (御手洗), koji je tokom Edo perioda (1603-1867.) bio jedna od luka u kojima su brodovi čekali povoljnu plimu i vetrove da bi nastavili svoja putovanja, posebno u pravcu Osake. Kažu da je bio poznat po svojoj čajdžinici, ali i kući sa 100 prelepih gejša. Naravno, uz sve ovo ide i sake, po kome su i Hirošima i ovaj kraj poznati. Postoji oko 50 destilerija u ovoj oblasti. Uz sake odlično ide i okonomijaki, lokalni specijalitet, koji opisuju kao slane palačinke, mada meni, zbog broja sastojaka i slojeva, pre deluju kao neki neobičan sendvič.
Na kraju dana, posle brojnih ispešačenih kilometara, najbolja stvar koju neko može da uradi za sebe je da ode u onsen (温泉法,). Onseni su prirodni izvori tople vode. Mogu biti javni, privatni, mešoviti ili odvojeni za žene i muškarce, u prirodi ili u centru grada. Ono što je jedino važno je da su potpuno prirodni izvori tople vode. Da bi se otvorio onsen mora se proći vrlo rigorozan proces dobijanja dozvole. Tradicija onsena u Japanu duga je oko hiljadu godina. Veruje se da se u određenim gradskim onsenima okupljaju jakuze. Dodatni plus je kada je onsen u okviru tradicionalnog prenoćišta, rjokana (ryokan), gde posle opuštanja u toploj izvorskoj vodi odete na tradicionalnu japansku večeru i onda na spavanje na tatamiju. Naš rjokan se nalazio na vrhu brda na jednom od malih ostrva Unutrašnjeg mora, koji ima onsen sa toplom morskom vodom.
Osećaj je bio toliko dobar da sam ustala u 5:30 sledećeg jutra samo da bih još jednom otišla na ovaj opuštajući ritual pre nego što krenemo dalje. Izlazak sunca u zemlji izlazećeg sunca tog jutra, bio je bonus.
