“Slikar ima ceo univerzum u svom umu i rukama” .
Leonardo da Vinči
U čast Da Vinčijevog rođendana (15.4.1452.-2.5.1519.) Međunarodna asocijacija umetnosti je 2012. godine, 15. april proglasila Svetskim danom umetnosti. U objašnjenju svog izbora naveli su da Da Vinčija smatraju simbolom svetskog mira, tolerancije, slobode izražavanja, bratstva i multikulturalizma, kao i da je pokazao važnost umetnosti u drugim oblastima.
Kao što mi prilikom putovanja poseta starim, lokalnim grobljima (više u tekstu „Horizontalno i vertikalno vreme“) daje dobar uvid u neko društvo, i umetnička ponuda je sastavni deo upoznavanja sa ljudima i gradovima. Samim tim kada planiram neko putovanje jedna od prvih stvari koje obavezno proverim jeste koje izložbe će u tom trenutku biti otvorene i koje muzeje moram da stavim na listu.
Deset izložbi i muzeja koji su mi ostali urezani u sećanju, bez posebnog reda (naravno van velikih poput Tejta, Gugenhajma, Luvra, izložbe o Rolingstonsima, Benksijevih radova, itd.), su:
Muzej Leonarda da Vinčija, Rim
Da krenemo onda od majstora. Na samo pet minuta peške od Španskih stepenica, Muzej Leonarda da Vinčija u Rimu (Museo Leonardo da Vinci) izgleda prilično skromno u poređenju sa drugim atrakcijama u Rimu. Sastoji se od samo tri prostorije. Ipak, ima neku posebnu atmosferu jer daje uvid u razmere talenta ovog velikog umetnika. Suvremeni italijanski umetnici su koristeći Da Vinčijeve crteže i gde je to bilo moguće, materijale koje je i sam Leonardo koristio u 15. veku, napravili više od 50 eksponata njegovih izuma. Većinu eksponata slobodno možete da dodirnete, pregledate, a neke čak i isprobate. Među eksponatima su prototipi automobila, mitraljeza i tenka, odelo za ronioce, koji bi po njegovoj zamisli disali kroz bambusove cevi, uređaj za mehaničko podizanje stvari, bicikl, letelica, padobran, projektor, katapult i još mnogo toga. Tu je i čuvena soba sa ogledalima, pomoću koje je izučavao optiku – 8 zidova sa ogledalima koje omogućavaju onome ko stoji u sredini da se vidi u neograničenom broju odraza. Neverovatno je kada se podsetiš da je Leonardo još u 15. veku izumeo mnoge stvari koje su dosta kasnije postale sastavni deo ljudskih života. Pored velikog broja izuma u Muzeju se može videti i oko 20 reprodukcija njegovih najpoznatijih slika.
Pikasov muzej, Malaga
Pikasov muzej u Malagi (Museo Picasso Málaga) mi je svakako bio na listi mesta koja treba da obiđem tokom puta po Andaluzije. Sjajna je stvar što i ovde mogu da se kupe karte unapred, tako da nema čekanja redova. Ipak, izložba „I Felini je sanjao Pikasa“ je bila posebna, nenadana poslastica.
Dvojica umetnika se nikada nisu srela u stvarnosti. Ipak četiri svojevrsna „susreta“ su obeležila njihov odnos. Pikaso se 1917. godine uselio u studio u ulici Marguta 110 (110 Via Margutta) u Rimu da bi radio na scenografiji za balet „Parada“. Pola veka kasnije Felini će se, slučajno ili ne, useliti u istu tu kuću. I sama izložba „I Felini je sanjao Pikasa“ je bila postavljena tako da prikaže umetnički svet obojice, ali se dela ni u jednom trenutku ne „sreću“.
Čuveni reditelj je po nalogu svog psihoanalitičara vodio „Knjigu snova“. Između novembra 1960. i avgusta 1990, Federiko Felini je ispunio dva debela toma svojim zapisima i crtežima likova i situacija koji će se kasnije pojaviti u Amarkordu, Satirikonu, Kazanovi i ostalim filmovima. Felini je u tim svojim knjigama opisao četiri „susreta“ sa španskim umetnikom. Prvi san je zapisan 22. januara 1962. i u njemu Felini opisuje kako je sa suprugom Đulijetom posetio Pikasa u njegovom domu. Dalje opisuje kako su sedeli u velikoj Pikasovoj kuhinji, prepunoj hrane, slika i boja i kako su razgovarali do duboko u noć. Pet godina kasnije, 18. januara 1967. godine, Felini ponovo sanja španskog slikara, koji ovoga puta gotovo neprekidno priča. Sledeće godine je san bio podstaknut lažnim vestima o Pikasovoj smrti. Poslednji, četvrti san, došao je u julu 1980. i Felini je zapisao „Sanjao sam Pikasa (delovao je malo starije i pogrbljenije, ali još uvek je vrlo živahan), koji mi je sve vreme pričao nešto“. Knjige snova kažu da se Pikaso u snovima uvek obraćao Feliniju kao prijatelj i neka vrsta pokrovitelja, a ponekad i kao stariji brat.
Inače u Pikasov muzej se isplati ići više puta, jer se stalno trude da dopunjuju i menjaju stalnu postavku. Od 2003. godine kada je otvoren, već šest puta su je dopunjavali i menjali, jer žele da se posetioci što bolje upoznaju sa životom i radom slavnog umetnika.
Ara Pacis, Rim
Muzej Ara Pacis u Rimu (Museo dell’Ara Pacis) sam po sebi nije jedan od onih koji će vam biti na listi ako ste samo nekoliko dana u Rimu. Ara Pacis je oltar posvećen rimskoj boginji mira (Pax) i podigao ga je Senat između 13-9. godine p.n.e. u čast povratka Oktavijana Avgusta iz Galije i Hispanije. Prvobitno se nalazio na severoistočnom delu Marsovih polja, ali je 1938. godine premešten na današnju adresu.
Međutim, ovaj muzej, pored svoje stalne izložbe, u svojoj galeriji u koju se ulazi sa strane (prvi put mi je trebalo malo vremena da je pronađem), vrlo često organizuje neverovatne izložbe.
Prva je bila izložba Hokusaijevih ukiyoe (浮世絵) grafika, „Hokusai. Stopama majstora“ (Hokusai. Sulle orme del Maestro). Japanske ukijo-e grafike u tehnici drvoreza, čiji naziv u bukalnom prevodu znači „slike plutajućeg sveta“, a koje su imale veliki uticaj na impresioniste. Katsushika Hokusai (1760-1849.), ili jednostavno Hokusai, jedan je od najvećih ukijo-e umetnika. Njegova dela uglavnom prikazuju prirodu i pejzaže. Neki od najpoznatijih radova su njegovih 36 pogleda na planinu Fuji (Fugaku Sanjūrokkei; 富嶽三十六景), koji su objavljivani od 1830. godine.
Na drugu izložbu sam stigla pomalo slučajno, dok sam u Rimu čekala presedanje po povratku iz Argentine i bilo je baš prijatno iznenađenje. Izložba „Bio jednom jedan Serđo Leone“ (C’era una volta Sergio Leone) pripremljena je da obeleži 30 godina od smrti i 90 godina od rođenja čuvenog kreatora špageti vesterna, Serđa Leonea, od samog početka i uticaja koji je imao njegov otac kao reditelj nemih filmova (njegov otac Vićenco koristio je pseudonim Roberto Roberti, dok je Serđo potpisao svoj film „Za šaku dolara“ koristeći svoj engleski pseudonim Bob Robertson), do uticaja koji su na njega imali drugi umetnici poput De Kirika, Kurosave (posebno njegov flm Jođimbo, premijerno prikazan 25. aprila 1961.), Goje, Servantesa.
Naravno, prikazana je i saradnja sa drugom iz osnovne škole, Enijom Morikoneom, bez čije muzike Leoneovi filmovi jednostavno ne bi bili isti.
Ako se nađete u Rimu do 29. avgusta ove godine obavezno idite do ovog muzeja, jer je do tada otvorena izložba čuvenog češko-francuskog fotografa Jozefa Kudelke pod nazivom „Koreni“. Kudelka je 30 godina fotografisao najpoznatija arheološka nalazišta duž Mediterana.
Fotografiska, Stokholm
Kada već govorimo o fotografijama, Fotografiska u Stokholmu, kao najveći muzej fotografije u svetu, je jedno od mesta koja obavezno treba posetiti. Muzej je otvoren 2010. godine u prostoru od 2,500 metara kvadratnih. Godišnje se organizuju četiri velike i 15-20 manjih izložbi.
Glavna izložba u trenutku posete bila je retrospektivna izložba ratnog fotografa Džejmsa Nahtveja „Sećanja“ (James Nachtwey „Memoria“). Nahtvej je jedan od najnagrađivanijih fotoreportera, koji je svojim fotografijama pokazivao uticaj nepravde i nasilja iz svih delova sveta.
Pored je bila i izložba Vincenta Petersa „Lepota, slava i pravi film“ (Beauty, Fame, and Real Film), crno-belih prikaza slavnih ličnosti. Zanimljivo je da je Peters izbačen iz srednje škole kada je još bio previše mlad da bi upisao umetničku školu. Do tridesete godine nije uspeo da proda ni jednu svoju fotografiju, da bi dvadeset godina kasnije bio jedan od fotografa koju su radili sa svim najpoznatijim umetnicima, gumcima i modelima.
Trenutna su izloženi radovi četvoro umetnika, a ako nećete biti u prilici da uskoro posetite Stokholm, Fotografiska ima i dobru opciju „obilaska od kuće“.
Još jedna izložba fotografija koju moram da spomenem jeste izložba radova legendarnog Anrija Kartijea Bresona (Henri Catrier-Bresson: „A Decisive Collection“), poznatog po svom lajka fotoaparatu i bloku za skiciranje. Izloženi radovi su bili fokusirani na fotografije iz privatnih kolekcija, tako da su pored nekih od njegovih najpoznatijih radova bili izloženi i radovi koji do tada nisu bili pokazani široj publici – od studentskih protesta u Parizu 1968, života u SSR-u 1970-ih, do portreta Frensisa Bejkona, Albera Kamija, Koko Šanel, Pabla Pikasa, Žan Pol Sartra, Igora Stavinskog…
Ako se nađete u Ljubljani do 9. maja u Cankarjevom domu je otvorena izložba Bresonovih fotografija „Tête à tête”, nemojte da je propustite.
Zlatni trougao umetnosti, Madrid
Madrid mi je svakako jedan od omiljenih gradova, iz više razloga. Jedan od njih je svakako zlatni trougao umetnosti, koji čine tri svetski važna muzeja – Prado, Muzej kraljica Sofija i Tisen-Bornemisa muzej. Prado (Museo del Prado) je namenjen umetnosti do 20. veka. Pošto je kolekcija ogromna, nije loša ideja da ga posetite iz nekoliko puta i tu može da pomogne činjenica da je ulaz besplatan poslednja dva sata rada muzeja, samo morate ranije da stanete u red da biste ušli na vreme (da vam ne ostane samo pola sata za razgledanje).
Nacionalni muzej i umetnički centar kraljica Sofija (Museo Nacional Centro de Arte Reina Sofía), kako mu glasi puno ime, namenjen je modernoj umetnosti, sa akcentom na špansku umetnost. Najpoznatije i najposećenije delo je Pikasova „Gernika“.
Muzej Tisen-Bornemisa (Thyssen-Bornemisza Museo Nacional) ili jednostavno Tisen, po svom osnivaču baronu Tisenu, čija je umetnička kolekcija bila najveća posle Britanske kraljevske kolekcije. U Madridu je od velike pomoći i press kartica, ko je ima, jer je tako ulaz besplatan ili plaćate pola cene.
U ovom trouglu se nalazi i CaixaForum muzej i kulturni centar, koji je otvoren u renoviranoj elektrani. Jedna od sjajni izložbi bila je retrospektiva Vorhola „Warhol. Mechanical Art”, koja je obuhvatila 352 rada (slike, skulpture, printovi, filmovi…) najznačajnijeg predstavnika pop art umetnosti.
Ako volite Vorhola, trenutno je u Beču, u Muzeju moderne umetnosti (MUMOK), otvorena izložba njegovih dela. Usled pandemijskih mera, Muzej je zatvoren do 3. maja, ali izložba će biti otvorena do kraja maja meseca.
Grad muzeja, Beč
Za Beč kažu da ima više od 100 muzeja, a ima i jedan Muzejski kvart (Museums Quartier – MQ). Ipak, meni je omiljena Albertina. Pored svoje kolekcije, za koju kažu da je jedna od najvećih svetskih grafičkih kolekcija sa oko 65,000 crteža i više od million grafika, u kojoj su dela Da Vinčija, Mikelanđela, Kokoške, Direra, Klimta i Šilea, Albertina gotovo uvek ima sjajne privremene izložbe. Meni je Egon Šile jedan od omiljenih, a Albertina ima sjajnu kolekciju.
Šile je imao veliki uticaj na austrijskog umetnika Fridensrajha Hundertvasera, koji takođe ima svoj muzej u Beču. On se bavio slikarstvom, skulpturom, arhitekturom, uređenjem fasada, dizajnom odeće, postera, čak i poštanskih markica i bio je veliki borac za zaštitu prirode. Govorio je da su prave linije „đavolje oruđe“ tako da i u Muzeju Hundertvaser (Museum Hundertwasser) i Hundertvaserhausu ne postoji ni jedna prava linija, čak je i pod talasast. Samo budite spremni na ne baš tako ljubazno osoblje (možda je to u skladu sa njegovim poimanjem umetnosti, ne znam).
Ešer u Palati, Hag
Holandski grafičar Moris K. Ešer (1898‒1972) nije široko poznat, mada je inspirisao ljude poput Stivena Hokinga, Karla Sezana ili Daglasa Hofstatera, koji su koristili njegove ilustracije za objašnjenje naučnih teorija. Iako se njegov otac nadao da će postati arhitekta, posete mavarskoj palati Alhambra i Granadi su uticale na to da se Ešer definitivno okrene grafici i umetnosti. Ešer važi za umetnika poznatog po svojim predstavama paradoksalnih i nemogućih prizora. Verovatno su najpoznatije grafike „Penjanje i silaženje“ i „Relativnost“. U novije vreme, Ešerove vizije nadahnule su tvorce Simpsonovih, ali i filmova „Lavirint“ i „Početak“. Samim tim, treći sprat njegovog muzeja u Hagu (Escher in Het Paleis) posvećen je optičkim iluzijama.
MAXXI, Rim
Nacionalni muzej umetnosti 21. veka (MAXXI Museo nazionale delle arti del XXI secolo) dizajnirala je Zaha Hadid. Njena originalna ideja bila je sastavljena od pet građevina, od kojih je do sada izgrađena jedna i to na mestu gde su nekada bile vojne barake. Sastoji se iz dva dela „MAXXI art“ i „MAXXI arhitektura“ i zaista predstavlja ono najbolje u umetnosti 21. veka, ali i arhitektonski dragulj.
Pustinjski Luvr, Abu Dabi
Još jedno arhitektonsko čudo koje je dom velikim umetničkim delima je Luvr u Abu Dabiju, delo francuskog arhitekte Žana Nuvela. Na oko 24,000 kvadratnih metara prostora izložena su neka od najpoznatijih dela iz dosadašnje istorije sveta koja treba da premoste jaz između Istoka i Zapada. Osnivanje Muzeja je 2007. odobrio francuski Parlament. Inače na pesku ostrva Sadijat, pored Luvra treba da nikne i ogranak Gugenhajma, kao i Nacionalni muzej Zajed. Iako nosi ime Luvra, dogovor između dve države je da se u Abu Dabiju izlažu i dela iz drugih velikih pariskih i francuskih muzeja.
Ako hoćete da posetite ovaj muzej dobra ideja je da kartu kupite onlajn unapred, jer em je jeftinije em izbegnete čekanje u nepreglednom redu turista koji samo pristižu (mislim da je desetina kineske populacije bila u poseti Muzeju kada i mi). Ja ću posetu pamtiti i po dvema Američkim turistkinjama sa kojima smo delili prevoz, koje nisu mogle da shvate zašto ih ubeđujemo da daju ČAK 16$ da uđu u neki muzej za koji nikada nisu čule. Moj sapatnik u ovom „poslu“ je samo zanemeo kada ga je jedna od njih pitala „Kažeš da ima isti takav muzej i u Parizu?!“ Pritom je sve što su imale na sebi i pri sebi bilo firmirano, uglavnom francusko, poput Luj Vitona.
MALBA, Buenos Ajres
MALBA, Muzej južnoameričke umetnosti Buenos Ajresa (Museo de Arte Latinoamericano de Buenos Aires) otvoren je 2001. godine. Na međunarodnom konkursu na koji je stiglo 450 radova iz 45 zemalja sveta, pobedio je trio mladih argentinskih arhitekata – Gaston Atelman, Martin Fourcade i Alfredo Tapia. Kako i samo ime kaže osnovna ideja Muzeja je da sačuva i predstavi dela južnoameričkih umetnika. Osnivač Eduardo Konstantini ustupio je više od 220 dela iz svoje privatne kolekcije Muzeju koji u svojoj trajnoj kolekciji ima više od 600 dela savremenih umetnika ovog kontinenta. Naravno, tu su dela Fride Kalo, Dijega Rivere, Horhea de la Vege, a imaju i jednog „Crnogorca“, Roberta Montenegra. Pored ovih najpoznatijih dela, jak utisak ostavlja i slika Antonija Bernija „Manifestacion“ iz 1934. godine, koja prikazuje težinu 1930.-ih, godina gladi, protesta i štrajkova.
