Ernest Hemingvej u svom eseju „Smrt popodne“ piše da postoji jedan grad u koji treba otići ako neko odluči da ide na medeni mesec u Španiju. Taj grad je Ronda. „Čitav grad i sve dokle ti pogled doseže deluje romantično“. I to nije jedini put da se Ronda našla u njegovim delima. U romanu „Za kim zvono zvoni“, koji je napisao na Kubi po povratku iz Španskog građanskog rata, Ronda se opet pojavljuje kao jedno od mesta u kojima se odvija deo radnje romana. 

Ronda je Hemingveja pre svega opčinila koridom, zbog koje je 1923. i došao prvi put u Španiju. Sa prvom suprugom Hedli i još nekoliko prijatelja, krenuo je u Pamplonu, da bi prisustvovali festivalu San Fermin i poznatoj trci sa bikovima (encierro). Hemingvejevi tekstovi o Pamploni i Festivalu su u velikoj meri zaslužni za globalnu slavu San Fermina. Toreadore i matadore je smatrao oličenjem hrabrosti i toliko je bio opčinjen borbama sa bikovima da je nakon ovog prvog putovanja svake godine bar jednom dolazio na koridu, uglavnom u Barselonu. „Korida je jedina umetnost u kojoj je umetnik u smrtnoj opasnosti“ napisao je u eseju „Smrt popodne“. 

Trg bikova

Pošto Ronda ima najstariju arenu za borbu bikova u Španiji, koja se zove Trg bikova (Plaza de Toros), sagrađenu u 18. veku, nije iznenađujuće da je Hemingvej vrlo brzo posetio Rondu.

Jedino mesto gde su se mogli videti život i smrt, i to nasilna smrt, bila je arena, pošto su se ratovi završili, a ja sam žarko želeo da odem u Španiju gde sam to mogao da izučavam, jer takva smrt je jedna od tema o kojima muškarac može da piše“. 

Danas se u blizini arene nalazi i Hemingvejev prolaz, kao i njegova spomen ploča. Prolaz je dobio takav naziv jer stanovnici Ronde kažu da je čuveni pisac voleo da se, udubljen u svoje misli, šeta tom stazom uz ivicu provalije. 

Pred arenom okrečenom u belo stražari „Toro de lidia“ – bik za borbu. Taj bik je pravi razlog svetske slave Ronde. Ovu arenu, izgrađenu 1784, smatraju jednom od najstarijih i najlepših u Španiji. Porodica Romero iz Ronde, jedna od dve najvažnije porodice u Španiji kada su borbe sa bikovima u pitanju, je prenoseći toreadorsku veštinu sa oca na sina ustanovila pravila borbe koja su se prenela na celu Španiju. Porodica Romero je zaslužna za ’inovacije’ poput upotrebe plašt (muleta) i specijalnog mača kojim bi na kraju borbe ubili bika. Plašt je na početku bio crvene boje (sada ima varijacija), da bi pokrio mrlje krvi, a ne zbog bikova, jer bikovi ne razlikuju boje, oni napadaju plašt jer napadaju objekte koji se kreću. 

Druga važna porodica u svetu koride je porodica Ordonjes, koja je takođe iz Ronde. 

Početkom 21. veka delovalo je da će sada borbe sa bikovima moći da se vide samo u starim filmovima. Katalonija je koridu zabranila 2010. kada su i druge španske provincije počele da razmišljaju o tome. Međutim, Ustavni sud Španije je 2016. doneo odluku da negovanje tradicije ima prioritet nad humanim odnosom prema bikovima. Borbe se u Rondi više ne održavaju u istom obimu kao ranije, ali im je korida još uvek bitna, tako da se „Corrida Goyesca“ održava jednom godišnje. Sezona traje od marta do oktobra. 

Ova čuvena korida je poslužila i kao inspiracija francuskom piscu Prosperu Merimeu za njegovu novelu iz 1847, Karmen, čija je radnja smeštena u Rondu. Sa druge strane, Žorž Bize je trideset godina kasnije, mislio da je bolje da radnju svoje istoimene opere premesti u veću i poznatiju Sevilju. Danas se u parku Alameda u Rondi, u neposrednoj blizini kanjona, nalazi spomenik nazvan „Dama Goyesca“ (dama sa Gojine slike), za koji mnogi veruju da u stvari predstavlja Karmen. Posebno zbog toga što je postavljena direktno preko puta spomenika posvećenom Pedru Romeru, najpoznatijem matadoru iz Ronde. Kažu da je moguće da je ova ljubavna priča bila još komplikovanija nego što to libreto prikazuje, jer ’Karmen’ je na spomeniku predstavljena kako drži lepezu u desnoj ruci, što bi na ’jeziku lepeza’ trebalo da znači da je bila udata. 

Kroz istoriju

Ronda danas ima oko 35,000 stanovnika. Kao naseobina se prvi put spominje u rimskim izvorima. Kaže se da je osvajač Iberijskog poluostrva, Scipion Afrikanac podigao tvrđavu na ivici kanjona i nazvao je Arunda. Dobila je status grada za vreme Julija Cezara. Kada je pet vekova kasnije, došao kraj Rimskog carstva, na vlasti nad ovom teritorijom su se smenjivale razne vojske, od Vandala do Vizigota. Zatim su na red došli mavarski osvajači, koji su, u različitim formama, vladali Andaluzijom više od sedam vekova. Ronda je tokom poslednjeg mavaraskog kraljevstva na Iberijskom poluostrvu, Granade, predstavljala njegovu zapadnu granicu. 

Godine 1485, posle kratke opsade, markiz od Kadiza osvaja Rondu i stavlja je pod vlast kraljice Izabele I i kralja Ferdinanda V. U Rondu se tada doseljavaju pobednici, katoličke vere, a pored mavarskog starog grada nastaje novi, hrišćanski grad na drugoj strani kanjona Taho (El Tajo). Dekretom je muslimanima naređeno da odu sa poluostrva ostavivši svu svoju imovinu ili da se pokrste. Veliki broj njih se pokrstio da ne bi izgubili imovinu, ali su u tajnosti nastavili da ispovedaju svoju veru. Te koji su se pokrstili zvali su „mariscos“. Ispod kape ili turbana su morali da nose znak plavog polumeseca, nisu smeli da govore arapski, morali su da traže posebnu dozvolu ako bi želeli da putuju negde, a ako bi ih uhvatili na putu bez dozvole kazna je bila smrt. Zbog svega toga su španski muslimani tražili utočišta u malim planinskim mestima kao što je Ronda. Sve ove zabrane dovele su do nekoliko pobuna i masakra hrišćanskog stanovništva, tako da je Filip II naredio da se mariskos proteraju iz Ronde. 

Nekih stotinjak godina kasnije, 1580. jak zemljotres je uništio veliki deo Ronde. Pošto nije bila ni važna luka, a ni važan trgovački centar, Ronda je pala u zaborav. Čak su se i Napoleonove trupe posle samo dve godine boravka u gradu povukle i usput digle u vazduh tvrđavu i utvrđenja oko grada. U tih par godina Napoleonove vladavine broj stanovnika Ronde je pao sa 15,600 na oko 5,000. I tokom građanskog rata je broj stanovnika Ronde drastično opao jer su mnoge porodice napustile grad. 

Tokom Španskog građanskog rata, građani su pokušali da odbrane Rondu od Frankove vojske, međutim septembra 1936. fašisti su tenkovima ušli u grad i streljali sve republikance koji nisu uspeli da se povuku iz grada. Hemingvej je u svom romanu „Za kim zvono zvoni“ ipak izabrao drugačiju scenu, kada fašiste, u znak odmazde, bacaju sa mosta u provaliju. Istoričari kažu da ta scena odgovara sličnom događaju koji se odigrao u Rondi tokom građanskog rata. 

Hemingvej i Španija

U periodu između 1923. i 1933. Hemingvej nekih petnaestak puta posećuje Španiju, pre svega zbog koride, ali i druge velike ljubavi, pecanja. Kao ratni dopisnik „North American Newspaper Alliance“ je tokom 1937. i 1938. dolazio četiri puta. Za to vreme je Iz Španije poslao 31 izveštaj. Nije samo izveštavao iz Španije podržavajući antifašističku borbu protiv generala Franka, već se trudio i da pomogne borbu Republike – pomogao je snimanje i prikazivanje filma „Spanish Earth“ iz 1937. godine, a prikupio je u Americi i dovoljno sredstava da se kupi 20 ambulantnih kola za borce Republike. Kažu da mu je prethodno iskustvo putovanja po Španiji mnogo pomoglo dok je bio ratni reporter, jer je konstantno bio u pokretu, obilazeći mesta na kojima su se vodile borbe. 

Iako je rekao da se neće vraćati u Španiju za vreme Frankove vlasti, u periodu između 1953. i 1960 dolazi pet puta, pre svega zbog ljubavi prema koridi. Hemingvej je i svoju poslednju proslavu rođendana imao u Rondi. Godine 1959. došao je u Andaluziju da bi za magazin „Life“ pisao o borbama poznatim kao „mano a mano“ (ruka ruci), tj. borbi dvojice matadora da pokažu što veće umeće. Borba se održavala u Malagi, jedan od matadora bio je Antonio Ordonjes iz Ronde, Hemingvejev blizak prijatelj, dok je drugi bio Migel Domingin. Posle Hemingvejeve smrti serija ovih tekstova je pretvorena u knjigu „Opasno leto“. 

Pošto se približavao Hemingvejev 60. rođendan, njegova žena Meri se bacila na organizaciju proslave u Rondi, koja je trajala dva puna dana. Kažu da se šampanjac sipao nemilice, deo hrane je doneta čak iz Londona, nekoliko orkestara se smenjivalo na bini. Stručnjak za vatromet je došao iz Valensije, međutim rakete su uspele da zapale nekoliko starih, suvih palmi tako da su morali da zovu vatrogasnu brigadu iz Malage. Kada su ugasili požar i vatrogasci su pozvani da se pridruže zabavi, a gosti su dobili priliku da voze vatrogasni kamion. Gosti na zabavi su posle pričali da je Hemingvej bio onaj stari i da se odlično zabavljao. Čak se i priča da je uspeo pucnjem iz pištolja da ugasi cigaretu koju je u ustima držao njegov prijatelj toreador.

Domingin je inače bio glavna zvezda koride koja je održana 2. oktobra 1971. godine u Beogradu na Stadionu Tašmajdan, kao prva i jedina korida održana u nekoj evropskoj državi van Iberijskog poluostrva. Novinski izveštaji kažu da je na Tašu bilo oko 5,000 gledalaca.

Novi most

Druga velika atrakcija Ronde je Novi most (Puente Nuevo) preko Taho kanjona, useka širokog 68 metara. Kanjon su premostili na ukupno tri mesta – najstariji je Rimski most (Puente Romano) koji se još naziva i Most sv Migela (Puente San Miguel); zatim Stari most (Puente Viejo), koji se naziva i Arapski most (Puente Árabe) i konačno Novi most.  

Novi most se nalazi u blizini Trga bikova, sa kog se ulazi u park Alameda del taho (Alameda del tajo), koji je napravljen u 19. veku. Most se izdiže nekih 120 metara iznad reke Gvadalevin (Rio Guadalevin). Započet je 1751, a završili su ga više od četrdeset godina kasnije, 1793. godine. Kamene kocke su klesali u kanjonu ispod grada. Ovo nije bio prvi most kojim su pokušali da savladaju ponor na ovom mestu. Španski kralj Filip II je 1735. godine na istom mestu naredio izgradnju lučnog mosta, sa lukom prečnika 35 metara. Ipak, šest godina kasnije, konstrukcija se stropoštala u ponor i u smrt povukla 50 ljudi. Arhitekta Hoze Martin de Aldeuela, koji je bio i vrhovni majstor pri izgradnji toreadorske arene, bio je uspešniji od svog prethodnika tako da njegov most stoji do danas i privlači veliki broj posetilaca. Neke priče kažu da se majstor Hoze odmah nakon završetka gradnje bacio sa mosta u ponor jer nije mogao da podnese misao da više nikada neće moći da stvori nešto tako lepo. 

Ipak najbolji pogled na most i na Rondu je sa južne strane, kada se iz starog dela grada krene u dubinu kanjona, ka reci, posebno sa vidikovca Mirador de Maria Auxiliadora. Staza počinje stepenicama, ali se ubrzo pretvara u zemljani puteljak kojim se stiže skroz dole do reke. 

Zbog svog položaja cela Ronda u stvari može da posluži kao vidikovac. Okružena je obroncima planina Sijera de las Nieves i Sijera de Grazalema, tako da su predeli nestvarno lepi. Ronda zbog toga može da posluži i kao polazna tačka za obilazak belih sela (pueblos blancos) Andaluzije, koja su ušuškana po obrancima ovih planina. 

Pored Hemigveja, Rondu su voleli i Rajner Marija Rilke, koji je u Rondi proveo nekoliko meseci, neposredno pre Prvog svetskog rata, o čemu svedoče njegove brojne nezavršene pesme. Orson Vels je kao mladić proveo godinu dana u gradu, koji je odmah ostavio takav utisak na njega da mu se stalno vraćao. Čak je i testamentom odredio da njegov pepeo bude pohranjen na porodičnom imanju njegovog velikog prijatelja, matadora Antonija Ordonjesa, u blizini arene za borbu s bikovima. Ovaj andaluzijski gradić se pojavljuje i u poslednjoj epizodi Džejms Džojsovog kultnog romana „Uliks“. Madona je 1994. snimila spot za pesmu „Take a Bow“ u Rondi., koja je poslužila i kao inspiracija za pijacu cveća u animiranom filmu „Ferdinand“ iz 2017. godine. 

Part 2…

Hemingvej je, kažu, verovao da uvek može da se piše, da je samo potrebno da te ljudi ostave nasamo i ne smetaju ti, ali je tvrdio da se ipak najbolje piše kada si zaljubljen. Izveštavanje iz Španskog građanskog rata bilo je presudno za njegovu vezu sa ratnom dopisnicom Martom Gelhorn, koja je postala njegova treća žena. Iako su se već nešto ranije upoznali na Floridi, u jednom od njegovih omiljenih barova „Sloppy Joe“, ratno iskustvo ih je povezalo. Njoj je i posvetio svoj čuveni roman „Za kim zvono zvoni“, koji je napisao na Kubi, gde su živeli zajedno, na farmi Finca Vigia u predgrađu Havane. 

Nastaviće se u Havani…