Albanija je dugo važila za jednu od najizolovanijih zemalja Evrope zbog komunističkog režima na čijem čelu je dugo bio Enver Hodža (1944-1985). Iako se danas Albanija trudi da bude prepoznata po turizmu, modernim putevima, hotelima, noćnom životu, plažama, gastronomiji, mnogim njenim građanima je još uvek teško da govore o ne tako davnoj prošlosti. Kada je trenutni premijer Edi Rama došao na čelo Tirane, odlučio je da ovaj sivi, tmurni i zapušteni grad modernizuje. Za početak je gradske fasade počeo da boji živim bojama, pa su čak i stabla u nekim drvoredima obmotana nekim roze platnom sa belim tufnama (nisam uspela da saznam razlog). Tirana je sada jedan eklektičan grad, sa pomešanim modernim staklenim višespratnicama i preostalim, starim zgradama iz vremena komunizma, ali i nezaobilaznim bunkerima.
Tirana ima istoriju dugu četiri veka. Sa namerom da privuče ljude da žive na ovoj oblasti, Barkinzade Sulejman Paša je početkom 17. veka na tom prostoru izgradio džamiju, tursko kupatilo, nekoliko prenoćišta i pekaru. Početkom 20. veka, 1920. godine, dobija status glavnog grada i tada počinje intenzivna izgradnja velelepnih zdanja na kojima su bile angažovane italijanske arhitekte. Danas, otprilike trećina stanovništva Albanije živi u glavnom gradu (oko 900,000).
Jedan od meni posebno dragih običaja koji su stanovnici Tirane zadržali do danas jeste večernja šetnja. Ovaj običaj (xhiro) je višestruko koristan, potroše se kalorije od večere, protegnu se noge, a i popriča se sa komšijama i prijateljima koje sretnete u šetnji. Dobro mesto za šetnju, u bilo koje doba dana, je Veliki park, južno od Blloku četvrti, poznate po kafićima i restoranima. U srcu parka koji se prostire na površini od 289 ha, nalaze se veštačko jezero (55 ha) i botanička bašta (14,5 ha). Nazivaju ga i plućima grada jer u njemu raste oko 120 različitih vrsta drveća, grmlja i cveća. Tirana aktivno radi i na svom statusu „zelenog grada“, tako da je pored ozelenjavanja (tokom 2000.-ih posađeno je preko 55,000 stabala širom grada), jedan od važnih projekata izgradnja biciklističkih staza.
Drugi sjajan običaj je ispijanje kafe. Sa 654 kafea na 100,000 stanovnika Albanija zauzima prvo mesto globalne liste (do 2016. Španija je bila prva). Samo, pazite, često će kafići posle 17 ili 18 sati isključiti svoje kafe mašine i moraćete da se preorjentišete na neko drugo piće ili da budete uporni, kao mi, pa da obiđete 7/8 mesta dok ne nađete ono koje i dalje služi kafu.
Centar grada je svakako Skenderbeg trg sa svojih impresivnih 40,000 m2. Prvi trg je na toj lokaciji izgrađen 1917. godine i tada je takođe predstavljao centar grada. Do 1991. na mestu gde je sada spomenik istoimenom albanskom junaku, stajao je spomenik Hodžinom velikom savezniku, Staljinu (u Kući lišća postoji fotografija Enver Hodže na kolenima, koja je snimljena kada je umro Staljin, koja pokazuje koliki je bio uticaj druga Kobe; fotografije dole). Prvi put kada sam posetila Tiranu, Trgom su još uvek prolazili automobili, ali je od 2017. godine pretvoren u najveću pešačku zonu na Balkanu. U njegovoj blizini se nalaze i neke od najpoznatijih zanimljivosti Tirane koje svakako treba obići, poput Nacionalnog istorijskog muzeja, Ethem bej džamije građene krajem 18. veka, koju je Hodžin režim zatvorio jer je religija bila zabranjena, da bi 1990. ponovo bila otvorena za javnost, ali i Sat kule iz 1822, čije se zvono sa kule visoke 35 metara oglašava svakog sata. U blizini je i treća najveća pravoslavna crkva u Evropi, Hram Vaskrsenja Hristovog, sagrađena 2012. godine u cilju proslavljanja dvadesetogodišnjice oživljavanja Albanske pravoslavne crkve.
Kada krenete u Blloku, koji je od Trga udaljen nekih 15 minuta lagane šetnje, proći ćete i pored moderne instalacije „Oblak“ (Reja), koja je poklon japanskog arhitekte i umetnika, Sođija Fuđimotoa. Pored toga što je omiljeno selfi mesto, ova instalacija leti služi i kao galerija, ali i prostor za filmske projekcije i koncerte. Tu je u blizini i deo Berlinskog zida, koji je odmah nakon rušenja prenet ovde u jedan od parkova kao simbol ujedinjenja.
U blizini je i Tiranska piramida, koja se nalazi u jednom od centralnih parkova grada, izgrađena 1988. po zamisli Hodžine ćerke, a koja je trebalo je da posluži kao neka vrsta mauzoleja. Međutim, kako je tri godine kasnije komunistički režim svrgnut piramida je izgubila svoju originalnu namenu. U jednom periodu je služila kao konferencijski centar, zatim ju je koristio NATO, pa radio stanica, filmski set, a kada je zatvorena lokalni klinci su počeli njene strme strane da koriste kao skejt park, dok je gradske vlasti nisu ogradile da se neko ne bi ozbiljno povredio. Jedno vreme je bilo ideja da je treba srušiti, ali su se konačno građani i vlast složili da će biti pretvorena u IT centar za mlade programere.
U samom centru Blloku-a se nalazi rezidencija Envera Hodže. Moram da priznam dosta skromnijeg izgleda od zvaničnih rezidencija većine sličnih diktatora. Ipak, kažu da se do nje dolazilo samo uz specijalan poziv, jer ako niste najavljeni, stražari bi prvo pucali pa posle proveravali ko je u pitanju. Iako je i za nju bilo ideja da bude srušena, gradske vlasti su odlučile da je pretvore u neku vrstu javnog prostora, koji će služiti svim građanima.
Ipak, ono što je nezaobilazni deo svake posete Tirani i Albaniji jeste komunističko nasleđe. Iako aktivno rade na modernizaciji, taj strašni deo istorije je ostavio veliki trag. Kada je 2016. godine Institut za istraživanje razvoja i alternativa istraživao odnos Albanaca prema zaostavštini Envera Hodže, ljudi su bili podeljeni – oko 45% Albanaca je smatralo da je njegov uticaj bio pozitivan, dok je 42%, uglavnom mlađih, smatralo da je Hodžino nasleđe negativno. Iako su Albanci poznati po gostoprimstvu, jedna poznanica iz Crne Gore koja već nekoliko godina radi i živi u Tirani nam je pričala da je njenim komšijama iz zgrade trebalo par godina da počnu da joj govore dobar dan u liftu, a kamoli da je prihvate i upuste se u neki duži razgovor. Stranci su bili prokazana kategorija u Hodžinoj Albaniji tako da je komunikacija sa njima mogla biti po život opasna.
Zvanični podaci govore da je u vreme Hodžine vladavine više od 100,000 građana poslato u radne logore, oko 20,000 je završilo po zatvorima, a njih oko 6,000 je ubijeno ili nestalo.
Verovatno najpoznatiji albanski pisac, Ismail Kadare u jednom tekstu govori o infernalnoj strukturi Palate snova, koja u njegovom istoimenom romanu predstavlja alegoriju morbidnog Hodžinog totalitarnog režima: „Odavno me je privlačilo projektovanje jedne vizije pakla. Znao sam da je teško, da ne kažem i nemoguće, da stvorim nešto originalno nakon dosadašnjih velikih arhitekata pakla kakvi su bili anonimni stari Egipćani, Homer, Sveti Avgustin ili Dante… Što sam više razmišljao o tome, to mi je jasnije postajalo da se tu radi o nekakvom kraljevstvu smrti sačinjenom od našeg spavanja i snova, dakle od onostranog dela naših bića, koje paralelno i istovremeno živi uz nas… Bili su tu i košmari, koprcanja savesti, izgubljene nade. Ali, iznad svega bilo je tu i ono administrativno stepenovanje, sektori po kojima su snovi morali proći, da bi temeljno bili proučeni i protumačeni, što je građevinu Palate snova na neki način činilo bliskom strukturi danteovskog pakla.“
Bunkart 2
Verovatno najpoznatija Hodžina zaostavština su bunkeri. Ima ih malih u koje jedva može da se ugura dvoje ljudi, ali i velikih koji je trebalo da služe u slučaju nuklearnog napada. Veruje se da ih je bilo više od 700,000, mada vlada priznaje da ih je izgrađeno „samo“ oko 175,000. Kružile su i priče da je Hodža imao specifičan način testiranja svakog bunkera – stavio bi inženjera u bunker koji je projektovao i taj bunker bi gađao najtežom artiljerijom. Ali to ne bi bio kraj, sledeća faza je bila da tenk pređe preko bunkera. Ako ostanu čitavi, i on i bunker, mogao je da nastavi sa poslom.
Odmah pored zgrade Ministarstva javnog reda nalazi se ulaz u jedan od najpoznatijih bunkera, Bunkart 2 (Bunkart 1 je na obodu grada), koji je od 2016. pretvoren u muzej, čija je uloga da posetiocima pokaže na koji način je režim Envera Hodže radio na progonu onih koje je smatrao svojim neprijateljima. Ovaj tajni nuklearni bunker površine 1,000 m2, čiji su ojačani betonski zidovi bili široki 2,4 metra građen je između 1981-1986. i trebalo je da služi ministru unutrašnjih poslova i njegovim saradnicima kao sklonište u slučaju nuklearnog napada. Ceo projekat je pod tajnim imenom “Objekti Shtylla” (Objekat stub) vodila državna organizacija zadužena za gradnju ovakvih tajnih objekata. Pošto je završen nakon Hodžine smrti, kažu da krevet i soba namenjeni ministru unutrašnjih poslova nikada nisu korišteni, čak ni prilikom vežbi. Nekada se u ovaj bunker ulazilo direktno iz zgrade Ministarstva, ali je današnji ulaz dograđen sa ulice kada je bunker pretvoren u muzej. Sadašnja postavka počinje istorijom albanske službe državne bezbednosti, Sigurimija (nastala 1912.), ali i pogranične policije, važnog elementa režima, jer građani nisu smeli da izlaze iz zemlje bez posebne dozvole, tako da su pokušaji bekstva bili smatrani jednim od najtežih zločina. Jedan od eksponata objašnjava i kako je pogranična policija obučavala pse za sprečavanje bekstava. Postavka uključuje i dosijee i fotografije žrtava Sigurimija, tako da su tu i izveštaji sa suđenja Kočiju Džodžeu, prvom šefu ove političke policije, koji je bio poznat po svojoj brutalnosti, a koji je 1949. pogubljen pod optužbom da je špijun, „projugoslovenski“ izdajnik. Njegov grob nikada nije pronađen. Slična sudbina je zadesila i jednog od onih koji su ga nasledili, Mehmeta Šehua, koji je od 1954, kao Hodžina desna ruka, došao na poziciju predsednika vlade. Iako su 40 godina bili najbliži prijatelji, Šehu je 1981. nakon, kako je država tvrdila, nervnog rastrojstva izvršio samoubistvo. Proglašen je za špijuna tako da je ubrzo i njegova porodica uhapšena. Stariji sin je izvršio samoubistvo u zatvoru, dok je Šehuova supruga pet godina nakon hapšenja umrla u zatvoru. Mlađi sin je preživeo i uspeo je 2001. godine da pronađe mesto gde su zakopani očevi ostaci.
U ovom bunkeru se nalazi i spisak oko 6,000 imena žrtava (5.577 muškaraca i 450 žena) koje je država zvanično priznala. Nažalost, tačan broj nestalih se u Albaniji i tri decenije posle pada režima i dalje ne zna, jer ni jedna postkomunistička vlada to nije utvrdila. Većina procena govori da se radi oko 6,000 ljudi koji su ubijeni ili umrli u državnim zatvorima između 1944. i 1991. godine, ali njihovi ostaci nikada nisu vraćeni porodicama. Praksa Sigurimija bila je da tela sahranjuje na tajnim, neobeleženim mestima. Zbog toga, porodice žrtava i dan danas, same pokušavaju da saznaju sudbinu svojih članova porodice koji nisu na zvaničnom spisku žrtava. Istovremeno, nakon pada režima, članovi ove omražene tajne policije tvrdili su da su samo štitili narod od „pobunjenika“ i „terorista“.
„Tegobno danonoćno ispitivanje, ispunjavanje beskrajnih zapisnika, traženje kobajagi preciziranja za nešto što, a snovi su takvi, nikada ne može biti precizno, i to sve dok se taj san ne rastvori i sasvim ne izgubi iz pamćenja snevača: jednom rečju, ispiranje mozga…. „
Palata snova, Ismail Kadare
U jednoj prostoriji bunkera se prikazuju i svedočenja preživelih iz zatvora i radnih logora. Zatim su tu i opisi mučenja i ispitivanja zarobljenika. Detaljno je opisan i sistem doušnika i saradnika službe, koji u mnogome podseća na istočnonemački Štazi. Bunkart 2 prikazuje i na koji način su tzv. neprijatelji države praćeni i prisluškivani, mada je taj deo bolje i detaljnije predstavljen u jednom drugom tajnom objektu iz Hodžinog vremena, zgradi veoma poetskog imena, Kuća lišća.
Kuća lišća
Ova kuća obrasla bršljanom izgrađena je 1931. godine kao prva privatna ginekološka klinika i porodilište u zemlji, na tadašnjem imanju Esad Paše Toptanija. Za vreme Drugog svetskog rata služila je i kao glavni štab Gestapoa, da bi krajem rata pretvorena u sedište Sigurimija. Kako je posao ove političke policije bio špijunaža, progon i mučenje političkih neistomišljenika, Kuća lišća ubrzo je postala sinonim za torturu i egzekucije. Kao Muzej posvećen nevinim žrtvama torture Hodžinog režima otvorena je 2017. godine. Na dva sprata izloženo je oko 2,000 dokumenata i sprava korišćenih za snimanje objekata, praćenje i prisluškivanje građana, diplomatskih predstavnika i intelektualne elite Albanije. Većina tih dokumenata i predmeta pozajmljena je iz arhiva Ministarstva unutrašnjih poslova.
U prizemlju, gde se nekada nalazila soba za ispitivanja, u kojoj su saslušavani i mučeni građani – puštanjem struje, prebijanjem, izgladnjivanjem – kroz postavku je predstavljena hijerarhija i način funkcionisanja Sigurimija. Tu su i fotografije sa političkih suđenja onih koji su bili osumnjičeni za delovanje protiv Komunističke partije rada. Na zidovima se nalaze imena žrtava osuđenih na doživotne kazne zatvora, oteranih u radne logore, ali i onih koji su pogubljeni. Među njima je i Bahri Omari, Hodžin zet, koga je igrom sudbine 1945. uhapsio Džodže i koji je posle kratkog suđenja osuđen na smrtnu kaznu zbog anti-državnih delatnosti.
Na drugom spratu su, pod sloganom „Tehnika je neutralna samo dok se ne koristi“, izloženi mikrofoni, diktafoni, kamere, trake, aparati za prisluškivanje, sistemi za audio i video-kontrolu, uređaji za transkripciju, za otvaranje pisama, kao i forenzički centar u kome su pisma upućena Enveru Hodži testirana na biološke otrove. Tu, za to vreme najsavremeniju opremu, Sigurimi je kupovao u Kini, Sovjetskom Savezu, ali i u nekim evropskim zemljama. Ipak, kao i drugim takvim režimima, najpouzdanije informacije su u političku policiju stizale od samih građana koji su sarađivali sa agentima službe. Podaci govore da je 1953. godine čak 16.850 ovih „živih mikrofona“, koji su bili podeljeni u četiri različite kategorije, špijuniralo za Sigurimi.
Kuća lišća je kažu, čula i videla sve, bila je povezana sa svim važnijim institucijama u gradu – hotelima, poštom, ambasadama, ministarstvom, ali i kućom Envera Hodže. Uređaji za praćenje i prisluškivanje postavljani su u kuće, na radna mesta, u torbe, sandale, kravate. Lovljeni su dokazi da se „sprovode nedozvoljene aktivnosti“, poput kritike režima, šverca, pokušaja bega ili ispovedanja vere. Lišće bršljana je kažu odlično poslužilo da sakrije kablove koji su se protezali duž cele fasade zgrade. U jednoj od prostorija na spratu se prikazuje film koji su agenti Sigurimija snimili prilikom praćenja žene jugoslovenskog diplomate (mali frižider marke Obod ima važnu ulogu u filmu). Inače, dnevni žurnali koji su prikazivani u bioskopima širom zemlje služili su kao jedno od glavnih sredstava režimske propagande, jer televizore i radio aparate nije mogao svako da ima, bila je potrebna posebna dozvola da bi ih nabavili.
„Tumačenje snova u Tabir saraju je teško. Štaviše, veoma teško. Ono nema veze s banalnim objašnjenjima koja se mogu sresti u narodu, kao zmija znači nešto loše, venac nešto dobro i slično. Nema nikakve veze ni s vulgarnim sanovnicima. Tumačenje u Tabir saraju je mnogo više i uzvišenije od ovakvih površnih prilaza snovima. U njemu vlada druga logika, drugi simboli i veze među simbolima.“
Palata snova, Ismail Kadare
Postavka u ovoj palati koja je prvo bila namenjena donošenju novi života, a zatim je pretvorena u mesto gde su na najbrutalnije moguće načine oduzimani snovi i životi, završava se rečima Hane Arent:
„U meri u kojoj se prošlost zaista može prevazići, to se može postići samo ako se kaže šta se dogodilo.“
