Vizantion, Novi Rim, Konstantinopolj, Carigrad, Stambol, Istanbul, antički Grci, Feničani, Tračani, Rimljani, Osmanlije, Evropa i Azija…
Meni je Istanbul oduvek bio jedan od posebnih gradova i nije ni čudo da je Napoleon Bonaparta rekao:
„Ukoliko bi svet bio jedna država, Istanbul bi bio njen glavni grad“
Nekako bi se pogodilo da sam ga uvek posećivala sa bliskim ljudima, jedna od njih je bila moja mama, kojoj je i bio jedan od omiljenih gradova. Verujem da smo nekako i ovog puta bile zajedno.
Zato je ovo naša azbuka:
Aja Sofija – sada, tokom poslednje posete Istanbulu, nismo ulazili u Aja Sofiju jer su se redovi protezali u nedogled, a i jedan od prijatelja, koji je posetio nakon što je 2020. vraćena u status džamije, bio je razočaran time kako sada izgleda sa prekrivenim freskama. I meni je sastavni deo njene lepote upravo bila činjenica da se pored hrišćanskih mozaika, fresaka i ikona nalaze kaligrafske ploče i stihovi iz Kurana. Trenutno nije moguće otići na gornji nivo, tako da se npr. ne mogu videti mermerna vrata koja po verovanju predstavljaju vrata između raja i pakla ili vikinški „grafit“ iz 9. veka. Ne može se videti ni originalni mermerni pod sa geometrijskim motivima u donjem delu, jer je sada prekriven zelenim tepihom. Sada ne može da se vidi ni Stub želja iliti Stub suza, koji se nalazi u severozapadnom delu crkve i za koji se veruje da ima isceliteljske moći. Predanje kaže da je svetac iscelitelj, Sveti Georgije, svoje čudesne moći preneo na ovaj stub tako da su ranije kolone posetilaca čekale u redu da bi došle do božanskog isceljenja. Podignuta je kao crkva, koju je vizantijski car Justinijan I izgradio je za samo 5 godina, između 532-537. godine, u starom jezgru tadašnjeg Konstantinopolja. Ova, današnja zgrada je treća koja je izgrađena na ovom mestu. Njena centralna kupola, prečnika 31.61 m i visine 55 m od osnove, se urušavala više puta tokom vizantijskog perioda, ali kada je čuveni otomanski zidar Mimar Sinan dodao potporne zidove, kupola je opstala i predstavljala je najveću kupolu sveta (pridržava je šest manjih kupola oko nje). Aja Sofija je bila najveća crkva vizantijskog i osmanskog carstva, ukupne površine 7,570 metara – visine 55 metara, dužine 82, a širine 73 metra. Imala je 7 vrata, a najveća je koristio samo car. Pritom, Aja Sofija je građena od dragocenih arhitektonskih materijala – npr. za unutrašnjost crkve korišćeni su stubovi iz davno napuštenog i porušenog Artemidinog hrama u Efesu, koji je važio za jedno od sedam čuda drevnog sveta. U džamiju je pretvorena 1453. godine, kada su Osmanlije predvođene sultanom Mehmetom II zauzele grad. Odlukom predsednika i „oca“ moderne Turske, čuvenog Mustafe Kemala Ataturka postaje muzej 1935. godine.
Bosfor – ovaj moreuz je dugačak 31 km dok je njegova maksimalna dubina 110 metara. Širina moreuza u najširem delu na ulazu je 3,7m , dok u najužem delu iznosi svega 700 metara, što ga čini najužim međunarodnim plovnim putem. Ipak, oko 48,000 brodova godišnje prođe kroz taj uski moreuz, tako da je to jedan od najprometnijih svetskih pomorskih puteva. Preko njega su izgrađena tri mosta i dva podzemna tunela (jedan železnički i jedan drumski), koji spajaju dva kontinenta. U vreme Otomanske imperije uz obalu moreuza je izgrađeno 620 građevina, među kojima su Topkapi palata, Dolmabahče palata, Rumeli tvrđava, Devojačka kula…
vera – jedan od vodiča je cinično primetio da im u gradu sigurno ne nedostaje džamija jer ih sada postoji više od 3,500, mada sa druge strane verski lideri tvrde da zbog velikog broja vernika u nekim delovima grada moraju molitve da održavaju i u dvorištima. Vlast u Ankari tvrdi da je 99% stanovnika države muslimanske veroispovesti, tako da Istanbul sa samo 92% i dalje ima status kosmopolitskog – ostatak su Grci, Jermeni, Katolici, Jevreji…
Galata – Kula Galata je jedan od simbola Istanbula i ime je dobila po području zvanom Galatija (oblast centralne Anadolije). Prva je podignuta od drveta 528. za vreme Justinijana I kao Veliki Bastion (Megalos Pyrgos), ali je uništena tokom 4. krstaškog pohoda. Pred Tursko osvajanje Carigrada ovo područje su naselili Đenovljani, koji su ovu četvrt zvali Pera. Oni su obnovili kulu 1348. i nazvali je Hristov toranj (Christea Turris). Visoka je 61 m, sa prečnikom od 8.95 m od čega je 3.75 m debljina zida. Oko najvišeg sprata smeštena je uska terasa (oko 0,6 m). Kraj kule krasi kupasti krov na čijem vrhu je stub za barjak. U 17. veku je sa nje uz pomoć veštačkih krila na azijsku stranu preleteo Ahmed Hezarfen (u prevodu „čovek koji je sve znao“) Čelebija, pa je tako postao prvi čovek na svetu koji je leteo. Obnovljena je 1990. i od tada je otvorena za posetioce. Na najvišim spratovima nalaze se kafić i restoran sa noćnim klubom. Veruje se da kula donosi sreću mladim parovima i da će završiti u srećnom braku ukoliko zajedno kroče ka njoj, tako da su i najčešći posetioci ove atrakcije. Međutim, namena kule nije uvek bila tako romantična, jer je tokom Otomanskog carstva korišćena kao osmatračnica, zatvor, ali i kao sklonište za hrišćanske ratne zarobljenike. Sada je naseljava i jedno jato papagaja.
dondurma kako se zove turski sladoled u bukvalnom prevodu znači ’zaleđeno’ i onaj tradicionalni (Maraş dondurması) je malo drugačiji od svog klasičnog zapadnog brata – slađi, kremastiji, rastegljiviji, i lepljiviji jer je jedan od njegovih glavnih sastojaka salep, tj. koren divlje orhideje.
đumbir je uz cimet, kardamom, kumin, piment, kurkumu i druge začine koji su činili važan element razvoja trgovine. Cimet je npr. stigao do Bliskog istoka pre otprilike 4,000 godina. Poslednjih godina izvoz začina iz Turske dostigao je vrednost od više od 200 miliona američkih dolara. Najviše izvoze timijan, lovorov list i kim.
eklektika – ovo je grad u kome da bi došao do Artera, galerije savremene umetnosti, prolaziš kroz lavirint oronulih starih kuća, prodavnica, vulkanizera i benzinskih pumpi i onda dođeš do jedne od najnovijih građevina arhitekata koji su pravili i neke od najboljih paviljona za Expo u Dubaiju.
Životinje – mačke su glavne životinje u gradu. Procenjuje se da u Istanbulu, gradu od 15 miliona stanovnika, ima oko 125,000 mačaka koje slobodno lutaju gradom.
Zlatni rog – Nadomak Bosfora, na istom mestu ali ka zapadu, more je formiralo 6 kilometara dubok zaliv po imenu Zlatni rog (Haliç). Ovaj zaliv je nekada predstavljao važnu luku u kojoj su bile ukotvljene trgovačke flote Istočnog rimskog carstva i Otomanske imperije. Sa druge strane pesnici su oduvek hvalili njegovu lepotu, koju je odlikovao miris tulipana koji je dolazio iz mnogobrojnih vrtova duž njegove obale. Pesnici kažu i da čovek može da posmatra zalazak sunca u mnogim delovima grada, ali je po njima zalazak sunca iznad Zlatnog roga potpuno jedinstven (izraz “sadabâd” koji koriste da ga opišu se može prevesti kao ‘mesto blaženstva’). Zlatni rog je bio i poprište mnogih bitaka i ratova, samim tim ima puno istorijskih znamenitosti poput Galata kule, Galata mosta i Sulejmanove džamije.
Ištiklal – naziv joj u prevodu znači Ulica nezavisnosti i čini samo srce Istanbula. Duga je 1,6 km i povezuje trg Taksim i Pera četvrt. Zbog brojnih kafea, restorana, poslastičarnica i prodavnica koje rade do duboko u noć uvek je ispunjena ljudima (tako da i posle ponoći možete da podelite nekoliko baklava sa prijateljima dok sedite na klupi i posmatrate reke prolaznika).
jezik – kesa, džep, šećer, duvan, boja, bubreg, ćilim, limun, badem, majmun, šal, pamuk, sapun, jorgan, kafana, kašika, rakija, čarapa, para, boja, pekmez, kajmak, sarma, čardak, kapija, baksuz, komšija….i tako još oko 8,000 reči poreklom iz turskog smo zadržali i prilagodili našem jeziku.
kafa su u Tursku donela dva sirijska trgovca u 17. veku, tako da je već sredinom 17. veka postala obavezan deo posluženja na otomanskom Dvoru. Kuva se u bakrenoj džezvi i nekada se služila u fildžanima. U Istanbulu je specijalitet kuvanje kafe u vrelom pesku. Kažu da je neprihvatljiva bez pene, kao i da je nedopustivo dodavati šećer nakon što je skuvana (zato će vas uvek pitati kakvu kafu pijete – ja volim „sade“ iliti gorku; „az şekerli“ je sa malo šećera, srednja je „orta şekerli“, dok je baš slatka „çok şekerli“; ). Poslužiće je uz čašu vode i ratluk. Turska kafa je upisana na listu nematerijalne baštine UNESCO-a.
lale – cveće je sveprisutno širom grada. Mislim da samo na Taksimu ima barem desetak cvećara, koji su tu i leti i zimi. Jedan od cvetova koji su simbol Istanbula i Turske jesu lale, kažu još od 12. veka. Odavde su otišle i osvojile Holandiju. Često su ornament u džamijama, ali i na drugim umetničkim delima – samo u Plavoj džamiji postoji oko 50 različitih dezena sa lalama. Veruje se da je Mevlana u 13. veku bio prvi pesnik koji je opevao tulipe i to one iz Anadolije. Sultan Mehmed II Osvajač je imao baštu u kojoj se odmarao posle svojih osvajanja i gde je pisao pesme – inače za njega kažu da je bio veoma obrazovan, da je govorio šest jezika, među njima i srpski koji ga je naučila maćeha Mara Branković.
ljubaznost je jedna od glavnih karakteristika ljudi iz Istanbula. U tradicionalnim prodavnicama ili restoranima će vas često ponuditi čajem ili će se truditi da vam nešto objasne ili upute vas čak i ako ne govorite isti jezik. Kada bi videli da se moja mama kreće uz pomoć štapa obavezno bi prilazili i nudili pomoć, da sedne da predahne, da ponesu nešto ako treba…
Mostovi – Gradnja čuvenog Mosta na Bosforu počela je 1970. a završena je tri godine kasnije za proslavu 50 godina nezavisnosti Turske. Dug je 1,5 km i visok 165 m, dok je razmak između vode i donje strane mosta 64 m što je sasvim dovoljno za prolaz velikih brodova. Ima 8 traka, po tri u svakom pravcu, plus po traku za hitne slučajeve i trotoar, mada je sada pešacima zabranjen prelazak preko mosta. Procena je da dnevno preko njega pređe više od 180,000 vozila. Most je 2016. preimenovan u Most mučenika, ali ga većina stanovnika Istanbula i dalje zove Prvi most, jer je prvi od tri viseća mosta koji spajaju ovaj prirodno podeljeni grad. Bosfor su premostili na još dva mesta – Most sultana Mehmeda II Osvajača izgrađen je 1988, dok je Most sultana Selima I otvoren u avgustu 2016. godine.
Prvi most preko Zlatnog roga, Galata most, podignut je 1836. godine, čime je povezan Stari Istanbul sa Galatom. Današnji most predstavlja njegovo peto izdanje i izgrađen je 1994. Kasnije su preko ovog zaliva izgrađena još tri mosta: Most Zlatni rog završen je 1974, Ataturk most je završen 1940, a Zlatni rog Metro most 2014. godine.
nosač – amalin (hamal) urbani istoričari slažu se da je zlatni period za nosače bio početkom 19. veka kada je Konstantinopoljem vladao sultan Mahmud II. Tada su većinu amalina u ovom kosmopolitskom gradu činili Jermeni. U današnje vreme tim poslom se uglavnom bave Kurdi, čije porodice generacijama gaje dobre odnose sa istanbulskim trgovcima. Po procenama se danas u Eminonuu (centralni deo grada gde se nalaze i Veliki i Egipatski bazar) nalazi između 1,000 i 1,500 amalina u potrazi za poslom. I trgovci i nosači se slažu da zbog strukture trgovine i topografije grada ne mogu da funkcionišu jedni bez drugih. Mada mnogi stariji nosači sada veruju da za 10-15 godina ovo zanimanje neće više postojati. Obično rade u timovima koje predvodi ’kapetan’, koji je zadužen za koordinaciju poslova i raspodelu zarade na kraju smene. U današnje vreme u proseku zarade između 20 i 30 evra. Posao zahteva pridržavanje strogog kodeksa, kao i pridržavanje stroge podele mikro-teritorija, jer prelazak u tuđu teritoriju je povod za velike probleme.
njonja – Istanbul je poslednjih godina postao jedna od prestonica estetske hirurgije (među prvih 10 u svetu) tako da nije ništa neobično da pored vas prolaze ljudi (podjednako i žene i muškarci) sa zavojima preko nosa, na glavi (presađivanje kose) ili sa izrazito debelim usnama. Kada sam videla prvog čoveka sa zamotanom polovinom glave, naivno sam pomislila da je imao saobraćajnu nesreću 🙂 .
obala Istanbula je tokom decenija često menjana i sada je duga 492 kilometra.
Prinčevska ostrva – (Kizil Adalar ili samo Adalar) čini grupa od devet ostrva SI od Istanbula u Mramornom moru. Evoluirala su od mesta gde su dolazili izgnanici tokom Vizantije do popularne destinacije za turiste, ali i stanovnike Istanbula koji žele, bar na kratko, da pobegnu od užurbanog gradskog života. Od tih devet ostrva samo su četiri otvorena za javnost: Bujukada kao najveće i najpopularnije, Burgazada, Hejbelijada i Kinaliada. Na ostrvima su zabranjeni automobili tako da je njihova glavna karakteristika tišina. Trajekti redovno voze do ostrva i sa evropske i sa azijske strane.
rekonstrukcija – sada je veliki broj atrakcija u procesu renoviranja tako da smo npr. od Plave džamije ovoga puta uspeli da vidimo najveću kupolu i tepih, sve ostalo je bilo prekriveno metalnom ogradom i skelama.
saobraćaj – Sa svojih 15 miliona stanovnika, Istanbul, grad koji svake godine poseti isto toliko turista, ima pomalo haotičan, ali veoma funkcionalan saobraćaj, posebno javni prevoz. Posebno je dobro što ista kartica (Istanbul kart) važi za sve vidove javnog prevoza. Najbrži je naravno železnički – metro, lagani metro i tramvaj. Za turističke atrakcije najbitnija je tramvajska linija T1 (Aja Sofija, Plava džamija, Topkapi palata – stanica Sultanahmet; Misir bazar i krstarenje Bosforom – Eminonu stanica, itd). Tramvaji voze samo na evropskoj strani. Metro je naravno najbrži jer na njega ne utiču svakodnevne gužve u saobraćaju. Ima 9 linija (mapa), a Marmaray je ona koja će vas kroz podzemni tunel odvesti na drugi kontinent. Mada, trajekti su oduvek predstavljali tradicionalno prevozno sredstvo za prelazak na azijsku stranu ili odlazak na Prinčevska ostrva. Tradicionalni crveno-beli Tunel tramvaj saobraća niz Ištiklal ulicu, od Taksim do Tunel trga. Dužina rute je 1,64 km. Ovaj tramvaj je prvo uveden 1875. godine, da bi 1961. bio izbačen iz upotrebe i zamenjen autobusom, ali je 1990. ponovo vraćen u upotrebu na zahtev lokalnog stanovništva. Danas, tramvaj na ovoj liniji dnevno preveze oko 6,000 putnika. Istanbul ima i žičaru koja će vas dovesti od Ejupa do čuvenog kafea Pjer Loti, kao i dve podzemne uspinjače, jedna kod Dolmabahče palate, a druga povezuje stanicu Kabataš sa trgom Taksim. Iako je duga svega 573, izgrađena je 1875. što je čini drugom najstarijom podzemnom železničkom linijom na svetu (posle londonskog metroa otvorenog 1863.)
trgovina – ubrzo nakon osvajanja Konstantinopolja 1453, sultan Mehmet II naredio je izgradnju Velikog bazara (Kapalıçarşı), da bi oživeo trgovinu u gradu. Na površini od nekih 30,000 m2, sa više od 4,000 prodavnica raspoređenih duž 61 natkrivene ulice, to je jedan od najstarijih i najvećih zatvorenih bazara u svetu. Dnevno ga poseti između 250,000-400,000 ljudi. Iako neuporedivo manji meni je mnogo draži Egipatski ili Bazar začina (Mısır Çarşısı) izgrađen 1664. godine, kao deo Nove džamije, od kojeg je ona ubirala porez i rentu i tako finansirala svoje druge dobrotvorne aktivnosti poput bolnice, hamama i škole. Svoje ime duguje činjenici da je njegova izgradnja finansirana porezom iz upravo tog dela Otomanske imperije. Na svom vrhuncu, bazar je bio poslednja stanica karavana kamila na Putu svile iz daleke Kine, Indije i Persije. I ljubitelji knjiga imaju svoj bazar u Istanbulu, Sahaflar Çarsısı, koji se nalazi između Bajazitove džamije i Velikog bazara. Izgrađen je tek 1954, ali na mestu gde se nekada nalazila vizantijska tržnica papira i knjiga, Chartoprateia, a neki istoričari veruju i da je 1729. prva knjiga u Turskoj odštampana baš tu. Redovni posetioci kažu da se među brojnim knjigama, mapa i crtežima ponekad može pronaći pravo blago.
ćeif (keyif) – kažu da je to stanje uma, drevna umetnost dokolice, potraga za trenutkom čistog zadovoljstva, tako da mi nije bilo po ćeifu kada je mladi konobar u jednoj poslastičarnici tri puta obletao oko našeg stola i tako nas „požurivao“ da popijemo kafu. Četvrti put se, bez da proveri da li sam završila, ustremio na moju šoljicu u kojoj je bio poslednji gutljaj kafe, tako da je dobio packu.
učenici u sufizmu (derviši) se nazivaju putnicima (salikun), koji slede stazu (marika). Istanbul svakako treba da bude jedna od stanica svakog putnika, a iako su sada uglavnom komercijalizovani treba videti i ples derviša. Više o dervišima u tekstu „Derviši – sloboda putovanja“.
fudbal – priča o fudbalu u Turskoj krenula je u 19. veku iz grada Smirne (danas Izmir) gde su ga doneli neki Englezi koji su tu živeli. Na početku su ga igrali samo Grci i Jermeni, jer je Turcima bio zabranjen. Ipak, ubrzo je ljubav prema lopti nadvladala veru i sport je počeo da se širi i u druge gradove, pa je stigao i u Istanbul. Prva fudbalska liga, Fudbalska liga Konstantinopolja, osnovana je 1904. godine, a od tada je osnovano more klubova širom grada. Tri najveća čine „Veliku trojku“ (Üç Büyükler) i to su Bešiktaš, Galatasaraj i Fenerbahče, dok ova poslednja dva imaju „večno rivalstvo“ i igraju transkontinentalni derbi (Kıtalararası Derbi) svaki put kada se sretnu. Kažu da je ovo ljuto rivalstvo počelo na jednoj utakmici u februaru 1934. koju su sudije morale da završe pre kraja jer su posle brojnih incidenata i igrači suparničkih timova počeli da se tuku. Tokom jedne od poseta Istanbulu, kada je Bešiktaš osvojio ligu, postavili su ogromnu zastavu kluba na Most na Bosforu, da je vide rivali na oba kontinenta.
hrana – baklava, kebab, ćufte, simit, gozlema, pečeni kesten, pilav, burek, sarmice, kadaif, tulumbe, ratluk, … (dopisati po želji)
Cisterna bazilika (Yerebatan Sarnici) mi je možda i najomiljenije mesto u Istanbulu. Prvi put kada smo došli pred ulaz nije mi bilo jasno zbog čega su mi govorili da obavezno treba da je posetim. Međutim, kada se siđe niz njena 52 stepenika vreme prestane da postoji. Cisterna je izgrađena 542. g. za vreme cara Justinijana I i sa svojih 9,800 kvadratnih metara to je bila najveća od 35 cisterni iz kojih se grad snabdevao pijaćom vodom. U ovu cisternu kapaciteta 100,000 tona, voda je dolazila Valensovim akvaduktom iz Beogradske šume. Cisterna ima 336 stubova, 9 metara visine, raspoređenih u 12 redova po 28 stubova, a razmak između svakog je tačno 4,8 metara. Većina stubova je isklesana iz jednog komada, a veruje se da je mermer donet iz različitih delova Turske. Različita su i tumačenja zašto se u cisterni nalaze i dve glave meduze, od toga da su tu postavljene da zaštite cisternu od zlih duhova (meduze one koji ih pogledaju u oči pretvaraju u kamen), do onih pragmatičnijih koji tvrde da su jednostavno donete iz nekih drevnih rimskih svetilišta da ulepšaju ovu „potopljenu baziliku“.
čaj – možda je kafa nekada bila glavno piće, ali je počekom 20. veka postala toliko skupa da je Ataturk počeo da ohrabruje lokalno stanovništvo da se preusmeri na čaj. U početku su crni čaj uvozili iz Kine, tako da su uvezli i reč za ovaj napitak („cha“ iz Kine je postao „cay“). Međutim, ubrzo su otkrili da se ova biljka može gajiti i u nekim delovima njihove zemlje (npr. oblast Rize na SI), tako da su sada zaslužni za 6% svetske proizvodnje. U proseku svaki stanovnik Turske popije oko 3 kg čaja godišnje, što ih dovodi na prvo mesto svetske liste, ispred Marokanaca (2 kg) i tradicionalnih Britanaca (1,7 kg). Za razliku od Britanaca, Turci čaj piju u svako doba, bez mleka ili limuna, sa nekoliko kockica šećera koje ili potope u šoljicu ili stave pod jezik i pijuckaju čaj sve dok se ta kockica šećera ne istopi. Ja volim čaj tako da ga ne odbijam, što se i onako ne savetuje, jer kažu da to Turci, posebno oni stariji, smatraju uvredom.
džez – možda džez nije prva asocijacija na Istanbul, ali se u gradu još od 1940.-ih razvijala džez scena. Već 1950.-ih džez je postao najpopularniji muzički žanr u turskoj prestonici. Prvi džez klub „306“ otvoren je 1956. u Bebeku (zovu ga srce Bosfora, nalazi se na evropskoj strani), a danas, posebno u centralnom delu grada (npr. oko Galata kule) postoji mnogo odličnih barova i klubova u kojima sviraju sjajni lokalni muzičari. Naravno, postoji i veliki broj uličnih svirača. Univerzitet u Istanbulu nudi studije džeza, a od 1994. se svakog jula održava i Istanbulski džez festival.
štapovi za pecanje su mi jedan od najupečatljivijih prizora u Itsnabulu, posebno na Galata mostu. Neki su tu iz čiste zabave, mnogi penzioneri da razgovorom više nego ulovom ubiju dokolicu, a neki pecanjem zarađuju za život. Uglavnom su u pitanju muškarci, mada se ponegde vidi i neka devojka/žena. Istoričari kažu da su se stanovnici ovih predela bavili ribarenjem još u neolitu. Legende govore da je u vodi Zlatnog roga nekada bilo toliko ribe da su se mogle hvatati golim rukama. Sada se pecaroši amateri žale da je sve teže nešto upecati jer su se jata riba drastično proredila. Naravno, na samom prilasku mostu su brodići/ulični restorani, na kojima se pripremaju čuveni sendviči sa ribom, „balyk ekmek“ – bela riba sa roštilja, luk i zelena salata u pola hleba.
