„Mene moja zemlja ne voli,“ rekao mi je Nikolas, tridesetčetvorogodišnji novinar iz Buenos Ajresa na samom početku razgovora i odmah mi je bilo jasno zašto mi je Argentina od prvog trenutka prijala. Bila sam stranac, a bila sam kod kuće.
Alef je kao što je poznato prvo slovo u alfabetu svetog jezika. Po kabali, to slovo označava En Sof, bezgranično, suštastveno božanstvo; govorilo se i da ima oblik čoveka koji pokazuje nebo i Zemlju kako bi označio da je donji svet ogledalo i mapa gornjeg;
Alef, Horhe Luis Borhes
Argentinci su mešavina različitih nacionalnih i etničkih grupa. Kao i druge zemlje Novog sveta, važi za zemlju doseljenika, tako da često sami sebe nazivaju ’crisol de razas’ (kotao za pretapanje, ili ono što bi na engleskom bilo ’melting pot’). U razdoblju od 50 godina između 1880. i 1930. samo iz Evrope se doselilo više od 7 miliona ljudi, tako da se broj stanovnika povećao pet puta. Po poslednjem popisu 2017. godine u Argentini živi oko 44 miliona stanovnika, od čega 88% čine potomci, bar delimični, doseljenika iz Italije (oko 60%) i Španije (28%). Zatim slede Nemci, Sloveni (Rusi, Ukrajinci, Poljaci, narodi bivše Jugoslavije), Britanci (u velikom broju Velšani) i Francuzi. Ovi talasi emigracije su u Argentinu doveli i doseljenike iz Azije, prvo iz Japana, zatim Kine, Koreje i Tajvana.
Nikolasov deda je naravno Italijan, poreklom iz Kalabrije, tako da sam morala da mu pokazujem slike da bi video kako je sada tamo, jer još uvek nije uspeo da poseti svoju prapostojbinu. Najviše se obradovao negro bombonama jer ga podsećaju na bombone sa anisom koje je njegov deda uvek nosio u džepu sakoa. Ima divnu prijateljicu čija porodica je poreklom iz bivše Jugoslavije. „Njeni su iz Hrvatske, došli su posle rata, i bili su iznenađeni kada su čuli da imam prijateljicu iz Srbije“, kaže zbunjeno. Zbunjenost se dosta povećala i kada sam mu rekla da znam ali da me ne zanima što je Stojadinović sahranjen u Buenos Ajresu. Čak ni „znaš, on je ovde osnovao vrlo popularne novine“ nije pomoglo. Pričali smo da li u zemlji kao što je Argentina ljudi, posebno mladi, mogu i treba da žive pod teretom istorije. Pričao mi je kako je nedavno drugaru, koji je Jevrejin, pomagao da kupi verenički prsten, za koji je drugar, sasvim normalno, insistirao da idu kod jednog Arapina, jer on ipak ima najbolji nakit. Zaključili smo da su neke zajednice otvorenije od drugih.
„Moj deda je govorio da je emigracija čuvar predrasuda“.
Kao što smo i mi pokupili različite običaje i u ovom loncu se svašta skrčkalo. Argentinci se uglavnom neće naljutiti ako kasnite 10-15 minuta na sastanak, jer i oni verovatno neće doći tačno na vreme. Ne znam da li je ta „opuštenost“ povezana sa noćnom kulturom, ali vole kasne izlaske, tako da su ulice prepune ljudi cele noći. Nikolas mi je ipak naglasio da me pušta da se sama vratim kući jer je kasno popodne, a da je veče svakako bi me otpratio. Naglasio mi je da ni ne pomislim uveče da sama idem u neke delove grada (za Boku me je upozorio da ni danju ne idem sama). Naravno i kod Argentinaca je teško izbeći ljubljenje kao pozdrav, i pri susretu i na rastanku. Nije mi delovalo da se plaše promaje, ali zato veruju da nikako ne sme da se jede lubenica i pije crno vino, jer će se lubenica zbog vina pretvoriti u kamen i smrt je potpuno izvesna. Deca uglavnom, posebno bebe, ali i odrasli, često imaju crveni končić vezan oko ruke, protiv uroka (videti Nikolasovu desnu ruku). Zbog tog istog uroka rođendan nikome nikako ne sme da se čestita unapred.
Argentum
Doseljenici su vrlo često dolazili u potrazi za bogatstvom kao što je srebro, tako da se veruje da je to jedan od razloga za ime države. Pored bogatog kulturnog nasleđa, geografske raznolikosti, Argentina može da se pohvali i velikim prirodnim bogatstvom, pre svega rezervama nafte i prirodnog gasa. Na početku 1913. Argentina je bila 10. najbogatija država sveta, da bi prošle godine inflacija premašila 50% – u januaru se po zvaničnom kursu za 1 evro dobijalo 66 pezosa, dok je sada već došao do 74; od 1970. pezos je do sada izgubio 13 nula. U menjačnicama postoji mogućnost pregovaranja, a na posebnoj ceni, iz meni nepoznatih razloga, je novčanica od 100 evra. Naravno, kod dilera, čije se nabrajanje „cambio, cambio“ čuje u svakoj iole prometnijoj ulici, se pregovara, ali je i velika mogućnost prevare. Potpuni flash back u naše ’90-te i „devize, devize“.
Nikolas kaže da u svoje 34 godine, ne pamti period života da nije bila ekonomska kriza. Statistike sa kraja prošle godine, a i ulice Buenos Ajresa, koje su prepune beskućnika, kažu da trećina domaćinstava ili oko 40% stanovništva živi ispod granice siromaštva. U poslednje dve godine broj beskućnika na ulicama glavnog grada uvećao se za 23% i narastao na više od 7,000 ljudi bez krova nad glavom. Vlada ne priznaje ove cifre i kaže da je broj ljudi koji spavaju na pločnicima dosta manji (oko 1,500). Iako u Buenos Ajresu retko pada sneg – jedan taksista mi je rekao da je u svoje 42 godine jednom video sneg – temperatura tokom zime, koja se približava (jun-avgust), može noću da dođe i blizu nule.
Za Argentince važi da jedino svoje fudbalske klubove vole više od bifteka ili od toga da kukaju na ekonomiju. Takođe kažu da je jedina stvar koja je konzistentna za Argentinu, promena, pre svega politička. Lica se na političkoj sceni stalno menjaju. U oktobru su Argentinci, nezadovoljni zbog inflacije i ekonomskih problema, na izborima glasali protiv prethodne vlade ekonomskog liberala Maurisija Makrija, tako da su se na vlast vratili peronisti. Argentina drži rekord i po broju promenjenih predsednika u kratkom vremenskom periodu. Naime, 2001. godine, tokom 10 dana decembra, promenilo se ukupno 5 predsednika. Fernando de la Rua je zbog devalvacije pezosa podneo ostavku 20. decembra, da bi Ramon Puerta postavljen kao njegova zamena. Međutim, već sledećeg dana na poziciju je izglasan Adolfo Rodrigez Sa, koji posle samo nekoliko dana takođe podnosi ostavku, pa predsednik postaje Eduardo Kamanjo. Ipak, sa početkom nove godine, 1. januara 2002. na vlast je došao Eduardo Dualde.
Moguće da je to bio poslednji trzaj Menemove kletve, jer Argentinci veruju da ime predsednika Karlosa Menema (jul 1989. – decembar 1999.) nije pametno spominjati zato što je on uklet. Kao opravdanje navode to da su ubrzo po imenovanju u njegovu vladu čak dva ministra umrla pod nesrećnim okolnostima. Stvari su eskalirale 1990. kada je otišao da podrži fudbalski tim na Svetskom prvenstvu i bilo je dovoljno da slučajno dodirne golmana po kolenu i da to ubrzo rezultira tragičnom povredom kolena tog istog golmana. Krive ga i za pad karijere Gabrijele Sabatini nakon što je sa njom odigrao jedan meč. Kažu i da se rukovao sa Šumaherom neposredno pre njegove skijaške nesreće. Niz se nastavlja u nedogled. Samo ne znam da li je kletva dovela i do ekonomske krize za koju krive Menema.
„Mi smo toliko daleko da niko nije želeo ni da dođe da ratuje sa nama, da nas osvaja,“ kaže moj argentinski prijatelj dok poredimo istorije naših država.
Možda osvajači nisu želeli da doplove u ovaj ćošak sveta, ali Argentincima svakako, sa ovakvom političkom scenom, nije bilo dosadno, jer su samo tokom 20. veka iskusili 6 državnih udara – 1930, 1943, 1955, 1962, 1966 i 1976. Taj poslednji prevrat, Prljavi rat, doveo je na vlast vojnu diktaturu tokom koje je veliki broj ljudi „nestao“ (los desaparecidos) – zvanična Nacionalna komisija, CONADEP, je utvrdila 8,960 imena žrtava, dok jedan od objavljenih izveštaja tajne službe govori o 22,000 žrtava, a nezvanično se najčešće govori o nekih 30,000 nestalih. Za ovaj naziv žrtava zaslužan je sam Huan Rafael Videla, tokom čije vojne diktature su protivnici režima zatvarani i mučeni da bi ih zatim, uglavnom drogirane, stavljali u avione i izbacivali, sa tegovima oko nogu, iznad Atlantika – jer je logika bila ako nema tela, nema ni žrtve. Videla je zbog toga na jednoj od svojih konferencija za novinare rekao „nisu ni mrtvi ni živi, oni su nestali“. Majke nestalih su osnovale pokret „Majke sa Majskog trga“ (Madres de Plaza Mayor), gde su se okupljale ispred predsedničke palate (Casa Rosada). Pošto je na snazi bila zabrana okupljanja, svakog četvrtka bi šetale Trgom u parovima i kao simbol protesta su nosile bele marame, na kojima je često bilo izvezeno ime ili datum rođenja njihove nestale dece. Pokret se poslednjih godina podelio na frakcije i dok neke od njih danas organizuju okupljanja samo na važne godišnjice ili povodom nekih bitnih pitanja, određene grupe se i dalje sastaju na Trgu svakog četvrtka u 15:30.
Predsednik CONADEP (La Comisión Nacional sobre la Desaparición de Personas) Nacionalne komisije za nestale osobe, pisac Ernesto Sabato u „Otporu“ kaže:
„Istorija je najveći zbir grešaka, ratova, progona, mučenja i nepravdi, ali se istovremeno, ili upravo zbog toga, milioni muškaraca i žena žrtvuju negujući one najbespomoćnije. Ti ljudi otelotvoruju otpor.“
– Novine izmišljaju pola od onoga što kažu i ne kažu ni pola od onoga što se dešava. –
Mafalda
Iako Nikolas nije citirao Mafaldu, izgleda da je ona zaključila naš razgovor o istoriji, Argentini, ljudima i medijima.
Mafalda je jedan od simbola nekog drugačijeg otpora i zbog toga ima svoj spomenik u najstarijem delu Buenos Ajresa, San Telmu. Ona kritikuje društvo u kome živi zahtevajući svoje pravo da ostane dete koje ne želi da preuzme na sebe odgovornost za pokvareni svet svojih roditelja. Mafalda je nastala 1963. godine kao deo naručene reklame, ali je godinu dana ostala u fioci svog tvorca Argentinca Kina i tek se 1964. pojavila kao strip koji je izlazio do 1973. godine.
– Bolje je živeti u uticajnoj zemlji nego u zemlji pod uticajem. –
Mafalda
