Kažu da je ‘saudade’ jedna od glavnih karakteristika Portugalaca koji važe za vrlo druželjubive i ljubazne, ali istovremeno i veoma nostalgične i melanholične. Nema pravog prevoda za ovu reč koja označava melanholično osećanje nepotpunosti, intenzivne čežnje. Može ti nedostajati neko ili nešto, kao delić slagalice koji nedostaje da bi bio potpun. Može i predstavljati čežnju za nečim što se nikada nije dogodilo i što u stvarnosti ne postoji i baš zbog toga postoji to osećanje čežnje.
Britanski ratni premijer Vinston Čerčil zaključio je 1943. tokom rasprava o obnovi Donjeg doma Parlamenta koji je teško oštećen tokom nemačkog bombardovanja da „mi oblikujemo naše zgrade, i onda one oblikuju nas“.
Jedan od primera koji potvrđuju ovu tvrdnju je i Rajhstag, zgrada u kojoj se nalazi sedište Bundestaga, nemačkog saveznog parlamenta. Rajhstag je istovremeno odlukama koje su donošene u njemu oblikovao sudbinu nemačkog, i ne samo nemačkog, naroda, ali je i nemački, i ne samo nemački, narod oblikovao njegovu turbulentnu sudbinu.
Burna istorija se odvijala ispod bronzanih slova iskovanih od pretopljenih neprijateljskih topova, koja su postavljena iznad glavnog ulaza u Rajhstag u sred Prvog svetskog rata (1916.). Natpis „Nemačkom narodu“ (Dem Deutschen Volke), trebalo je da pokaže demokratsku dimenziju Rajha, ali i da pokuša da pomiri kajzera sa sve nezadovoljnijim narodom. Kajzera Vilhelma II nije pomirio sa narodom tako da je abdicirao 1918, a demokratsku dimenziju Rajha je nešto kasnije pokazala sudbina jevrejske porodice Luvi, kada su im nacisti oduzeli topionicu u kojoj je iskovan ovaj natpis, a veliki deo porodice, onaj koji nije uspeo da emigrira, su poslali u koncentracione logore. Natpis je ostao da stoji na istom mestu do danas, iako su s vremena na vreme održavane rasprave o tome da li ga treba ukloniti. Gotovo čitav vek kasnije, nakon žive parlamentarne rasprave, u unutrašnjem dvorištu Rajhstaga je u oktobru 2000. napravljena bašta u kojoj je istaknuta jedna naizgled slična fraza, ispisana belim slovima: „Stanovništvu“ (Der Bevölkerung). Upotreba ove fraze se pripisuje Bertoldu Brehtu, koji je još 1935. predlagao da se umesto naroda koristi reč stanovništvo, jer taj izraz uključuje sve ljude koji žive u zemlji, ne samo Nemce.
Ceo tekst„U našim vremenima, svako ko kaže ’stanovništvo’ … tim jednostavnim činom odbija da podrži velike laži.“
Bertold Breht
Železnica je uvek imala veoma važnu ulogu u mojoj porodici. Mamini su živeli u Vinkovcima, najvećem železničkom čvoru Jugoslavije. Deda i stariji ujak su vozili vozove, dok je mlađi ujak počeo kao prometnik, da bi pre raspada te države dogurao do pomoćnika šefa stanice. Naravno i dedina i babina kuća je bila blizu pruge i stanice i nama je zvuk vozova bio sastavni deo života. Sećam se da smo jedne godine poveli drugaricu na par dana sa nama, koja nas je čim je videla koliko je blizu pruga i koliko često prolaze vozovi, pitala da li će te noći moći da spava od buke, na šta smo svi u glas odgovorili da se vozovi ni ne čuju. Ona je ujutro imala podočnjake, a mi ih stvarno nismo čuli.
Kroz Vinkovce je u vreme Jugoslavije godišnje prolazilo više od 18 miliona putnika iliti oko 50.000 ljudi dnevno. Kroz vinkovačku železničku stanicu, na kojoj je nekada bilo zaposleno oko 3,000 ljudi, dnevno bi prošlo oko 360 vozova, u proseku na svaka četiri minuta po jedan. Pored putničkih, na teretnu stanicu bi dnevno dolazilo oko 4.500 do 5.000 vagona. Danas kažu da su na otprilike trećini tog obima putničkog saobraćaja, a sa teretnim negde oko 20 procenata.
Ovom prugom je nakada prolazio i Simplon Orjent ekspres, tako da se i ubistvo u čuvenom romanu Agate Kristi i dogodilo između Vinkovaca i Slavonskog Broda, kada je voz stao zaglavljen u mećavi. Prvi put kada smo brat i ja sami (ranije bi tetka išla sa nama) krenuli kući vozom poslednjeg dana zimskog raspusta 1984. godine i mi smo se zaglavili u mećavi u sred sremske ravnice (u blizini Martinaca). Satima je voz stajao okružen potpunim belilom, ali pošto smo bili najmlađi putnici u vagonu, svi su brinuli o nama, tako da je nama bilo lepo. Veća je avantura bila za naše roditelje koji su satima stajali na stanici u Beogradu čekajući da neko otkopa naš voz iz snežnih nanosa.
Tada se vozom iz Beograda u Zagreb stizalo za manje od tri i po, a u Ljubljanu za pet sati. Danas putovanje vozom u tom pravcu nije baš lako izvesti. (Kako danas izgleda krenuti na neko slično putovanje vozom iz Beograda pisao je u Vremenu prošle godine u jednoj od meni omiljenih reportaža, Peđa Obradović u tekstu „Nemir koji nije za svakog“). Zbog toga, kada god sam u prilici da me zviždaljka voza nosi kroz neke nove predele poput Andaluzije, to ne propuštam. Poslednja prilika mi se ukazala u Japanu.
Ceo tekstJapan se smatra postojbinom prvog romana na svetu. Pesnikinja i dvorska dama carskog dvora u Kjotu, Murasaki Šikibu, napisala je početkom 11. veka „Priču o Genđiju“ (Genji Monogatari, 源氏物語). Ovaj psihološki roman koji prati životne i ljubavne dogodovštine mladog princa Genđija, daje dobar opis života japanske aristokratije tokom Heian perioda (794-1185.), zlatnog doba japanske kulture.
Modernu japansku književnost uglavnom u svetu prepoznaju po muškim autorima poput Harukija Murakamija, Kenzabura Oea ili ranije Jukia Mišime i Jasunarija Kavabate, mada se čini da poslednje godine u Japanu donose povratak ženskih autora i neke drugačije teme. Pre četiri godine, prvi put od 1935. godine od kada se dodeljuju dve najprestižnije lokalne književne nagrade, Akutagava i Naoki, svih šest nominovanih autora bile su žene. Interesovanje Japanaca za priče koje su drugačije potvrđuje i primer iz jula iste godine kada je specijalno izdanje Bungei književnog časopisa pod nazivom „Južna Koreja, feminizam i Japan“, prvi put u svojoj 86 godina dugoj istoriji doživeo tri izdanja. Bungei se inače smatra konzervativnim časopisom koji promoviše tradicionalne vrednosti.
Ceo tekstAlbanija je dugo važila za jednu od najizolovanijih zemalja Evrope zbog komunističkog režima na čijem čelu je dugo bio Enver Hodža (1944-1985). Iako se danas Albanija trudi da bude prepoznata po turizmu, modernim putevima, hotelima, noćnom životu, plažama, gastronomiji, mnogim njenim građanima je još uvek teško da govore o ne tako davnoj prošlosti. Kada je trenutni premijer Edi Rama došao na čelo Tirane, odlučio je da ovaj sivi, tmurni i zapušteni grad modernizuje. Za početak je gradske fasade počeo da boji živim bojama, pa su čak i stabla u nekim drvoredima obmotana nekim roze platnom sa belim tufnama (nisam uspela da saznam razlog). Tirana je sada jedan eklektičan grad, sa pomešanim modernim staklenim višespratnicama i preostalim, starim zgradama iz vremena komunizma, ali i nezaobilaznim bunkerima.
Ceo tekst