Jedna od stvari koje su obavezno na listi kada se putuje u Patagoniju, bar za mene, je ’druženje’ sa pingvinima. Ovo je jedna od avantura koju ne možete da organizujete sami, bar ne u ovom delu sveta, jer na ostrvo Martillo, na kome živi oko 3,000 ovih ptica, može da se ode samo u okviru organizovane grupe. 

Ostrvo Martillo, iliti Yécapasela kako se zove na jeziku Jamane starosedelaca, se nalazi u Bigl kanalu koji spaja Atlantik i Pacifik i pripada farmi Harberton, najstarijoj farmi u ovom delu sveta. U ovoj koloniji živi više od 3,000 magelanovih pingvina, 16 parova papuanskih, a vrlo često dolazi i nekoliko parova kraljevskih pingvina. Izgleda da im prija boravak na ostrvu jer svake godine kolonija postaje sve veća. 

Pingvini dolaze početkom oktobra jer tada počinje sezona parenja, sve do kraja marta ili početka aprila, kada kreću ka severnijim morima, gde će plivati i živeti narednih šest meseci. Ostrvo je do 1960-ih, porodici Bridžis u čijem je vlasništvu farma Harberton, služilo za ispašu stoke, uglavnom ovaca, ali kada su pingvini počeli ponovo da dolaze, prepustili su im ovaj prostor. Ovo je jedino gnezdilište u kontinentalnom delu Argentine i pored pingvina tu živi i 155 parova magelanovih kormorana i arktičkih skua, tj. pomornika. 

Kako da dođete do ostrva

Dogovor sa vlastima Ognjene zemlje i Centrom za naučna istraživanja je da dnevno najviše 80 ljudi može da poseti pingvinsku koloniju na ostrvu, tako da je dobra ideja unapred rezervisati turu. Samo pazite šta rezervišete jer postoje agencije koje organizuju samo obilazak ostrva katamaranom, što znači da pristanete uz obalu i sa katamarana možete desetak minuta da fotografišete pingvine koji se nalaze uz obalu. 

Šetnja sa pingvinima počinje na Harberton farmi, do koje je potrebno malo više od sat vremena vožnje autobusom iz Ušuaije. Farma je, sasvim sigurno, najtiše i najmirnije mesto koje sam ja do sada videla. Prostire se na više od 20,000 hektara planina, šuma, jezera i ostrva. Vožnja brzim motornim čamcem do ostrva Martillo traje oko 15 minuta. Iako je leto, vreme je veoma promenljivo, tako da je dobra ideja obući se slojevito i nepromočivo. Pored mola je i mali restoran, tako da može da se popije kafa, čaj ili pojede nešto toplo. 

Farmu je 1886. godine osnovao anglikanski misionar Tomas Bridžis i još uvek se nalazi u posedu njegove porodice. Tomas je bio siroče koga su pronašli kako živi ispod jednog mosta u Engleskoj. Kasnije su ga usvojili misionari sa kojima je u trinaestoj godini krenuo ka Folklandima (Argentinci ih zovu Malvinas), jer je tamo trebalo da osnuju poljoprivrednu misiju. Na Folklandima je i naučio jezik Jamana naroda, tako da mu je bilo lako da kasnije osnuje Anglikansku misiju u Ušuaiji. Prvu argentinsku ekspediciju je primio 1884. godine, a često je učestvovao i u spasavanju posada nasukanih ili potonulih brodova. Farmu su on i njegova supruga dobili 1886. od predsednika, zajedno sa argentinskim državljanstvom, u znak zahvalnosti za sve što je učinio za ljude na Kraju sveta. Farma je dobila ime Harberton po rodnom mestu njegove supruge. To je bilo prvo preduzeće na Ognjenoj zemlji, a bavili su se lovom na foke, kitove i kopanjem zlata. Farma sada pripada Tomasovim unucima i 1999. je proglašena spomenikom od nacionalnog značaja. Farma je otvorena za javnost u letnjem periodu od 15. oktobra do 31. marta. 

Šetnja

Pored pravila o ograničenom broju posetilaca u toku dana, na ostrvu u jednoj grupi nikada nije više od 20 ljudi. Osnovna pravila ponašanja na ostrvu su: kretanje samo po označenim stazama; ne prilaziti pingvinima previše blizu – magelanovi pingvinima su radoznaliji i manje im smetaju ljudi, neki će čak i da krene prema ili za vama, dok su papuanski nervozniji u prisustvu stranaca; bez brzog kretanja i naglih pokreta jer to pingvine stresira – treba se setiti da su najveći primerci carskih pingvina ’visoki’ oko metar, tako da su za sve njih ljudi džinovi; ništa nije dozvoljeno ostaviti ili baciti i ništa se ne sme poneti sa ostrva – ovo je rezervat prirode i mnogo se trude da sve ostane čisto.  Meni je najveći problem bio kako se odupreti želji da jednog ne ponesem sa sobom, posebno one čupave male. 

Da bi zaveli partnerku, pingvini naprave ili pronađu gnezdo iz koga se onda oglašavaju zvukom koji podseća na trubljenje, tako da na ostrvu, koje je inače okruženo potpunom tišinom, vlada potpuna kakofonija. Kažu da je većina pingvina odana jednom partneru, mada ima i onih, uglavnom mlađih, koji stalno menjaju partnerke. Neki čak i pokušavaju da otmu tuđe mladunce. Mužjaci uglavnom leže na jajima, dok ženke idu po hranu. 

Većina ovih ptica živi na južnoj hemisferi jer žive samo u oblastima sa hladnom klimom – jedino galapagoski pingvin živi oko Ekvatora, tako da se ipak računa da mali broj živi i na severnoj polulopti. U zavisnosti od autora kažu da postoji šest rodova i između 17 i 20 vrsta – carski, kraljevski, ogrličasti, papuanski, adelin, patuljasti, mali pingvin, magareći, humboltov, galapagoski, magelanov, žutooki, ćubasti, makvorijski, žutouvi, fjorlandski, snerski, makaronski i antipodski.  Istraživanja pokazuju da su neke praistorijske vrste pingvina dostizale visinu i težinu današnjeg čoveka. U vodi mogu da razviju brzinu od 5-10 km/h, a neke vrste i do 36 km/h. Njihov prepoznatljiv gegajući hod je posledica činjenice da im se vrlo kratke noge nalaze potpuno na zadnjem telu tela. Pingvini mogu da piju i slanu vodu, jer imaju žlezde na kljunu kroz koje izbacuju so iz organizma, tako da nekada deluje kao da plaču.

Dok su im ranije lovci predstavljali najveću opasnost, sada je to globalno otopljenje koje utiče na njihova staništa ali i preterani izlov ribe kojom se hrane. Svetski dan pingvina se obeležava svakog 25. aprila, jer toga dana počinju godišnje migracije adelin pingvina. 

Muzej Acatushún 

Na oko 500 metara od glavne zgrade farme, nalazi se Muzej morskih sisara i ptica (The Museo Acatushún de Aves y Mamíferos Marinos Australes), koji ujedno služi i kao laboratorija za proučavanje morskih sisara, uglavnom delfina, i ptica sa najužnije tačke Južne Amerike. Kolekciju je pre skoro 40 godina započela Natali Gudal, čiji suprug je bio menadžer na farmi. Kolekcija sadrži skelete više od 2,700 sisara i oko 2,300 ptica. Pored nekoliko istraživača, ovde uglavnom stažiraju studenti biologije i veterine. Možete da vidite ceo proces čišćenja skeleta, a samo najhrabriji će se odlučiti da odu i u šupu u kojoj drže leševe koji su najsvežiji i koji stoje u posebnom rastvoru da bi očistili kosti. Ta šupa je na dovoljnoj udaljenosti od glavne zgrade Muzeja, jer miris koji se iz nje širi, posebno kada otvore tankove i počnu sa čišćenjem, nije nimalo prijatan. Njihov glavni problem je što u ovim krajevima nema puno patogenih mikrooranizama i leševima je potrebno mnogo vremena da se raspadnu, tj. da ostane smo skelet. 

Na povratku za Ušuaiju obavezna stanica je kod mesta gde raste „zastava drveće“. Grane drveća se vijore u jednom pravcu jer ovde uvek duva jak SZ vetar.